Српски књижевник, сликар и новинар Момчило Момо Капор рођен је на данашњи дан 1937. године у Сарајеву. Капор важи за једног од најталентованијих српских интелектуалаца 20. вијека.
По завршетку Другог свјетског рата са породицом се преселио у Београд. Ходочастио је по цијелом свијету, али се увијек враћао Београду у којем је остао до краја живота.
Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовица. Од како је 1975. године објавио „Фолиранте” написао је велики број романа и збирки прича.
Капор је био аутор и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова: "Бадеми с ону страну смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево","Џоли џокеј", "Крај викенда"...
Био је писац осебујног стила, писао је једноставно и занимљиво. Аутор је више од четрдесет књига: романа, приповиједака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе.
Велику популарност код публике стекао је кроз текстове "Белешке једне Ане".
Његови романи налазе се на листама домаћих бестселера, а најпознатији су: „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”, „Исповести”...
Капорове књиге преведене су на двадесетак језика. Родоначелник је такозване „џинс прозе”, а критичари су га прогласили „лаким писцем“.
Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.
Почетком ратова деведесетих година 20. вијека и распада Југославије, Капор пружа пуну подршку херцеговачком крају из којег је потекао његов отац, као и Србима у БиХ и Хрватској у остваривању њихових права.
Момо Капор остаће упамћен као писац чије књиге се читају "наискап", као сликар и као новинар због чијих су колумни куповане новине.
Умро је 3. марта 2010. године у Београду.
На дан годишњице рођења Моме Капора, доносимо одломак из романа "Уна“.
После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила...“ И: – „Јави се понекад, још имаш мој број телефона“.
Је ли то све што остаје после љубави? И шта, уопште, остаје после ње?
Телефонски број који лагано бледи у памћењу?
Чаше са угравираним монограмима, украдене у „Еспланади“.
После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у те две чаше и да црте буду на истој висини.
После љубави остаје један сто у кафани код знака „?“ и зачудјен поглед старог келнера што нас види са другима.
После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила...“ И: – „Јави се понекад, још имаш мој број телефона“.
И неки бројеви хотелских соба у којима смо спавали, остају после љубави.
После љубави остају мелодије са радија које излазе из моде.
Остају тајни знаци, љубавне шифре: „Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена...“ Ушао је у амфитеатар и казао: „У нашој авангарди...“ Послала му је пољубац.
После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Клак – спуштена слушалица када се јави туђи галс. Хиљаду и једна лаж.
После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: „Ја ћу прва у купатило!“ – и питање: „Зар нећемо заједно?“.
Овај пут, не.
После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне.
После љубави остаје лака узнемиреност,када у пролазу удахнем „Цабоцхард“ на некој непознатој црномањастој девојци.
Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никог у близини. Фотографије снимљене у аутомату; таксисти који нас никада нису волели („Хвала што не пушите!“ – а пушили смо), и цвећарке које јесу.
После љубави остаје повређена сујета.
Метални укус промашености на уснама.
После љубави остају други људи и друге жене.
После љубави не остаје ништа."
