Miodrag Lazić, rođen u Zemun, 31. maj 1955, preminuo u Nišu, 14. april 2020, srpski primarijus, hirurg i književnik. Bio je godinu dana ratni hirurg dobrovoljac u Republici Srpskoj Krajini (juni 1991 — juli 1992) i Republici Srpskoj (sep. 1992 — feb. 1996), za šta ga je Patrijarh srpski Pavle odlikovao ordenom Svetog Save.

U ovom periodu je napisao autobiografsko djelo „Dnevnik ratnog hirurga (Knin 1991 — Srpsko Sarajevo 1995)“

Rođen je 1955. u Zemunu gdje je završio osnovnu školu. Njegov otac koji je bio oficir JNA, dobija prekomandu za Niš. U Nišu je završio gimnaziju i studije medicine.

Hirurgiju je specijalizovao na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu u svojoj tridesetoj godini. Nakon specijalizacije je godinu dana radio u Vojnoj bolnici u Nišu, a nakon toga se zapošljava na Hiruršku kliniku Kliničkog centra u Nišu. U periodu od 1991. do 1996. je radio kao ratni hirurg dobrovoljac.

Nakon što se iz Srpskog Sarajeva u februaru 1996. vratio u Niš, Miodrag Lazić je nastavio da radi u Kliničkog centra u Nišu. Postao je načelnik Torakalne hirurgije sa traumatologijom i načelnik Odjeljenja urgentne hirurške jedinice Kliničkog centra u Nišu.

Ima sina Peđu i ćerku Ninu.

Početkom raspada Jugoslavije 4. juna 1991. odlazi u Republiku Srpsku Krajinu gdje je proveo 13 mjeseci. Kao hirurg dobrovoljac je godinu dana radio u ratnim bolnicama u Dvoru na Uni, Glini i Kostajnici (Banija). U glinskoj bolnici koja je pokrivala 200.000 stanovnika je bio jedini hirurg. Bolnica se nalazina na liniji fronta i stalno je bombardovana od strane hrvatskih snaga.

Operacije je osim u bolnicama vršio i na samim linijama fronta, pod šatorima, po zgradama škola i drugim objektima. Nosio je maskirnu uniformu Srpske vojske Krajine i učestvovao u proboju Koridora života do 10. jula kada se vraća u Niš.

Dnevnik o svojim iskustvima ratnog hirurga dobrovoljca je aktivno počeo da piše 1992, a u njega je unio i sjećanja iz 1991. godine. Njegov djelo je štampala Srpska novinska agencija SRNA iz Srpskog Sarajeva 1996. godine. Djelo je dobilo prvu nagradu na Međunarodnom sajmu knjiga „Inicijal“ u Nišu.

O doktoru Laziću snimljen je dokumentarni film „Dnevnik jednog hirurga”, čiji je autor Siniša Grabeža, a produkciju je radila Televizija Republike Srpske.

Juni 1992.

Sećam se mlade žene, majke petogodišnjeg dečaka. Zvala se Radojka Bulat -Svrzikapa, dvadeset pet godina, pesnikinja i borac. Nikad se nije razdvajala od sveske sa pesmama, a u desnoj ruci ruski dobošar. Na braniku Srpstva, na Kupi, negde između Gline i Petrinje. Pala je kao borac, presečena ustaškim rafalom preko grudi. Bio sam na sahrani, negde visoko na vrhu Kordunaške planine, pod nebom. Nas nekoliko - otac joj, majka i sin, dečačić ćutljiv i ozbiljan. Kiša je lila kao da Bog plače za dušom. Plakali smo svi, izuzev sina. Možda je i on. Ne znam zašto mislim da nije, jer kiša je lila niz dečje obraze. Nebo je plakalo i za nas. Sahrana srpskih boraca poginulih iznad Dvora na Suvoj međi. Grob, opet, nepristupačan, na vrhu planine. Više ljudi, i opet silna kiša i grmljavina.

Učestvovao sam u proboju koridora kao hirurg. I da znate, bio sam uveren da je to kraj rata. Vratio sam se u Niš 10. jula. Nisam mogao ni da naslutim šta me čeka. Radovao sam se povratku u Srbiju i iskreno tugovao što napuštam Srpsku Krajinu. Sećam se kada sam došao u Beograd. Gledam, kafane pune, pića hladna. Deca ližu sladoled. Izlozi puni svega i svačega. Vidim novina na kioscima. Ljudi puše prave cigarete. Kao da sam pao s Marsa. U Nišu isto. To je za mene bilo nepojmljivo blagostanje na koje nikako nisam mogao da se priviknem.

U julu 1992. se nakratko vratio u Niš, nakon čega ga dr Dikić, tadašnji načelnik saniteta Prvog korpusa Vojske Republike Srpske poziva u ime Ministarstva zdravlja Republike Srpske da pomogne osnivanje ratne bolnice u Mrkonjić Gradu. Pošto je bolnica u međuvremenu osnovana, umjesto u Mrkonjić Grad, dr Lazić se u septembru 1992. ponovo kao dobrovoljac javlja u ratnu bolnicu Republike Srpske „Koran“ na Palama. U ratnoj bolnici Koran je proveo mjesec dana nakon čega kao šef hirurške ekipe odlazi u novoosnovanu ratnu bolnicu „Žica“ u Blažuju (tada dio Srpske Ilidže). Razlog za osnivanje ratne bolnice Žica je bio blizina linijama fronta, što je omogućavalo i olakšavalo brži prenos ranjenih.

Bolnica se nalazila jedan kilometar od vrela Bosne, a naziv Žica je dobila po nazivu odmarališta koje se tu nalazilo u vrijeme SFRJ. U ratnu bolnicu Žica je došao kao ispomoć na jedan mjesec, a ostao je punih 40 mjeseci. Pošto je na području tadašnjeg Srpskog Sarajeva bio jedini hirurg specijalista za trbuh i grudni koš, proveo je dvije godine operišući pacijente na širem ratištu Republike Srpske, koje je pokrivalo 5 opština (Sarajevsko romanijska regija) sa 100.000 stanovnika.

Dnevnik, 1, 2. i 3. decembar 1992. godine

Tri dana pakla. Više desetina naših ranjenih, desetine poginulih. Juriši naših snaga na Otes i Sokolje. Njihovi strahoviti kontraudari po Ilidži višecevnim bacačima raketa i minobacačima. Već tri dana i noći operišem bez prestanka...

... U šoku imam dve curice od tri i šest godina. Starijoj je granata uletela kroz prozor, majku na mestu ubila, a njoj gotovo odsekla nogu. Borba. Tri operacije. Mislim da će noga ostati. Mlađa ima samo tri godine. Zagrlila me i ne pušta. Kontuzija glave, granata u Vogošći. Tamo je sa bakom. Roditelji nisu uspeli da izađu iz Sarajeva. Na početku sukoba je bila kod bake i tu ostala. Samo pita za mamu i traži cucu. Da umreš. Spasava me jedna sestra iz intenzivne nege. Kada je malecka videla nju, počela je da plače i doziva je: „Mama, mama!" Verovatno liči na njenu majku. Sestra je uzima i malecka je ljubi. Suze. Svi plačemo. Ona grčevito drži Snježu.

U ratnoj bolnici Žica je obavio preko 3.500 hirurških operacija pod opštom anestezijom i u vrlo teškim ratnim uslovima. Osim operacija srca, izvodio je sve zahvate kojima se bavi savremena hirurgija. U ovom periodu do februara 1996. je napisao 16 stručnih radova i uzeo učešće u tri velika međunarodna kongresa, za šta je 1994. godine dobio zvanje primarijusa.

Srpsko Sarajevo je napustio u februaru 1996. godine, kada je jedan dio grada prema Dejtonskog sporazumu pripao Federaciji BiH. Hiljade građana Srpskog Sarajeva su napustile djelove koji su pripali Federaciji BiH u periodu od početka 1996. do maja 1996. U dnevniku je napisao „Odlazim sa tugom i setom. Ponosan sam što sam se borio i delio dobro i zlo sa herojskim narodom Srpskog Sarajeva. Tužan sam i slomljen zbog njihove tragedije.“

Oproštajno pismo:

Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim.

Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.

U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.

Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu".

Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.