Vođa Nevesinjske puške, Pero Tunguz, bio je jak, ali nizak rastom. To mu nije smetalo da se stavi na čelo ustanaka protiv Turaka, a kasnije i Austrougara. Imao je harizmu vođe. Kažu, kad u selu Pero krene, drugi odmah krenu za njim. Taj gorštački gen, istrajnost i doslijednost u borbi za slobodu i jedinstvo, ujedinjenje srpskog naroda, prenio je na nas.

Ovo nam priča Nataša Gligorić, praunuka čuvenog vođe ustanka u Hercegovini, Nevesinjske puške, od koga je prošlo tačno 150 godina:

"Zbog tih ideala naša porodica veoma je trpjela, najviše moj deda Danilo koji je kao profesor u Jugoslaviji imao skoro trideset premještaja. Bio je za oslobođenje, ujedinjenje, obradu nacionalnih tema kod svojih đaka, svetosavlja i kosovskih junaka, slavnih borbi srpskog naroda".

Republika Srpska i Republika Srbija zajednički obilježavaju 150 godina od Nevesinjske puške, a ona je priredila dokumentarnu izložbu „Od Nevesinjske puške do Solunskog fronta“, posvećenu pradedi Peru, hercegovačkom harambaši i simbolu srpskog otpora protiv osmanlijske vlasti, u PTT Muzeju u Beogradu, u organizaciji udruženja “Kultura bez granica”, a pod pokroviteljstvom Predstavništva Republike Srpske u Srbiji.

"Odrasla sam uz priče o svom pradedi, predanje o njemu prenosi se iz generacije u generaciju i veoma je živo, a ja sam svoja saznanja proširivala i predstvila ih. Iskoristila sam bogatu porodičnu arhivu i usmeno predanje, legende o svom pradedi opjevane u gangama i uz gusle. Tu su i knjige, stvaralački opus Perovih sinova, Radovana i Danila, mog dede".

Na plećima dva ustanka i Veliki rat

Pero Tunguz u hajduke se odmetnuo 1857, bio je učesnik ustanka Nevesinjska puška, Uloškog ustanka protiv austrougarskih okupacionih vlasti i Prvog svjetskog rata. U dubokoj strosti branio je Beograd u Prvom svjetskom ratu, pješke prešao Albaniju i probio Solunski front u sedamdesetšestoj godini života. Ipak, najviše je upamćen po svojoj hrabrosti u napadu na Ćetnoj poljani, gdje postaje i ostaje metafora za otpor, bunt i odlučnu akciju.

Istoričari kažu da je odigrao presudnu ulogu, jer nije čekao knezove koji su politički vagali, već je pokrenuo ustanak kada je osjetio da treba. Njegova praunuka objašnjava da je zapravo imao informaciju da je knjaz Nikola odlučio da pomogne ustanak, ali ispod žita, odgovaralo mu je sukobi budu što dalje od crnogorske granice.

"Imao je posla sa kolebljivim narodnim prvacima koji nisu bili načisto kad je pravi trenutak da se digne buna. Pero je i ranije zagovarao ustanak. Žerajić u svojoj knjizi kaže, pojava Pera Tunguza u kraju bio je opaki znak za Turke. On je od momenta kad je ušao u hajdučku četu vodio borbu protiv Turaka, a tada se u njemu steklo još više odlučnosti, znao je da ima podršku knjaza i eto njega na Ćetnoj poljani, 5. jula 1875. godine".

Pero shvatio vrijednost obrazovanja

Perove direktne potomke, koji po njemu nose prezime Tunguz Perović, takođe je krasilo iskreno rodoljublje. Ostavili su trag u srpskoj istoriji i kulturi.

Sin Radovan doktorirao je filozofiju i književnost u Briselu, pisao je na temu „Puške“ i svog oca. Vojin Tunguz Perović, kao artiljerijski pukovnik, bio je nosilac Karađorđeve zvezde. Dušan Tunguz Perović bio je policijski komesar i učesnik Velikog rata, a najmlađi sin Danilo, profesor i književnik. Studirao je istoriju i geografiju u Dižonu i Grenoblu, bio učesnik balkanskih ratova i dobrovoljac u Prvom svjetskom ratu.

"Pero je bio pismen, formalno obrazovanje nije imao, ali se družio sa ljudima onog vremena koji su nešto značili u intelektualnom smislu. Brzo je usvajao te ideje i shvatio vrijednost obrazovanja. Baš zato što je živio po zbjegovima, spavao pod vedrim nebom, shvatio je da materijalne stvari nisu toliko bitne u životu, da je obrazovanje nešto što čovjek sa sobom nosi, bez obzira na nedaće i oluje koje ga šibaju sa svih stana".

Njegova praunuka dodaje da je Pero Tunguz bio toliko narpedan da je i svoju ćerku Milku poslao da završi preparandiju.

U poznoj starosti, ranjen, preko Albanije

Porodično predanje kaže da je sve nevolje koje su u životu nailazile, podnosio ćutke i trpeljivo, kao dio svoje sudbine. Za njega nikad nije bilo dosta dati sebe otadžini.

"Nisu postojala ograničenja, pa ni to vezano za godine. Učestvovao je u odbrani Beograda 1914, sljedeće godine je ranjen u maršu stradanja preko surovih albanskih planina. Kada su došli do Krfa ustanovljeno je da mora da se liječi, u Alžiru. Vratio se preko Franuske sa kontigentom srpske vojske, probio Solunski front. Kada je konačno dočekao da dođe u oslobođenu Srbiju, poživuo je svega nekoliko mjeseci".

Izmučen teškim životom ustanika i ratnika umro je u Trsteniku, gdje je i sahranjen. Njegov sin Danilo, deda sagovornice Sputnjika, ispunio je harambašinu posljednju želju i njegove posmrtne ostatke prenio u Hercegovinu.

U zemlju u kojoj muškarci čuvaju porodično ime i zavjete predaka, velika je čast kada se takav posao prepusti jednoj ženi. Sagovornica Sputnjika sa ponosom prenosi novim pokolenjima dio istoije koji je ispisala njena porodica i narod Hercegovine.

"To su ljudi koji su na kamenu ponikli, koji su iznutra meki kao pamuk, ali su vrlo izdržljivi, vrlo otporni na nedaće, vrlo istrajni u svojim namjerama i ciljevima".

Nataša Gligorić bavi se slikarstvom. Po obrazovanju je ekonomista, zaposlena je u kontroli letenja. Godinama je sekretar Udruženja Nevesinjaca u Beogradu.