Вођа Невесињске пушке, Перо Тунгуз, био је јак, али низак растом. То му није сметало да се стави на чело устанака против Турака, а касније и Аустроугара. Имао је харизму вође. Кажу, кад у селу Перо крене, други одмах крену за њим. Тај горштачки ген, истрајност и дослиједност у борби за слободу и јединство, уједињење српског народа, пренио је на нас.

Ово нам прича Наташа Глигорић, праунука чувеног вође устанка у Херцеговини, Невесињске пушке, од кога је прошло тачно 150 година:

"Због тих идеала наша породица веома је трпјела, највише мој деда Данило који је као професор у Југославији имао скоро тридесет премјештаја. Био је за ослобођење, уједињење, обраду националних тема код својих ђака, светосавља и косовских јунака, славних борби српског народа".

Република Српска и Република Србија заједнички обиљежавају 150 година од Невесињске пушке, а она је приредила документарну изложбу „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, посвећену прадеди Перу, херцеговачком харамбаши и симболу српског отпора против османлијске власти, у ПТТ Музеју у Београду, у организацији удружења “Култура без граница”, а под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији.

"Одрасла сам уз приче о свом прадеди, предање о њему преноси се из генерације у генерацију и веома је живо, а ја сам своја сазнања проширивала и предствила их. Искористила сам богату породичну архиву и усмено предање, легенде о свом прадеди опјеване у гангама и уз гусле. Ту су и књиге, стваралачки опус Перових синова, Радована и Данила, мог деде".

На плећима два устанка и Велики рат

Перо Тунгуз у хајдуке се одметнуо 1857, био је учесник устанка Невесињска пушка, Улошког устанка против аустроугарских окупационих власти и Првог свјетског рата. У дубокој стрости бранио је Београд у Првом свјетском рату, пјешке прешао Албанију и пробио Солунски фронт у седамдесетшестој години живота. Ипак, највише је упамћен по својој храбрости у нападу на Ћетној пољани, гдје постаје и остаје метафора за отпор, бунт и одлучну акцију.

Историчари кажу да је одиграо пресудну улогу, јер није чекао кнезове који су политички вагали, већ је покренуо устанак када је осјетио да треба. Његова праунука објашњава да је заправо имао информацију да је књаз Никола одлучио да помогне устанак, али испод жита, одговарало му је сукоби буду што даље од црногорске границе.

"Имао је посла са колебљивим народним првацима који нису били начисто кад је прави тренутак да се дигне буна. Перо је и раније заговарао устанак. Жерајић у својој књизи каже, појава Пера Тунгуза у крају био је опаки знак за Турке. Он је од момента кад је ушао у хајдучку чету водио борбу против Турака, а тада се у њему стекло још више одлучности, знао је да има подршку књаза и ето њега на Ћетној пољани, 5. јула 1875. године".

Перо схватио вриједност образовања

Перове директне потомке, који по њему носе презиме Тунгуз Перовић, такође је красило искрено родољубље. Оставили су траг у српској историји и култури.

Син Радован докторирао је филозофију и књижевност у Бриселу, писао је на тему „Пушке“ и свог оца. Војин Тунгуз Перовић, као артиљеријски пуковник, био је носилац Карађорђеве звезде. Душан Тунгуз Перовић био је полицијски комесар и учесник Великог рата, а најмлађи син Данило, професор и књижевник. Студирао је историју и географију у Дижону и Греноблу, био учесник балканских ратова и добровољац у Првом свјетском рату.

"Перо је био писмен, формално образовање није имао, али се дружио са људима оног времена који су нешто значили у интелектуалном смислу. Брзо је усвајао те идеје и схватио вриједност образовања. Баш зато што је живио по збјеговима, спавао под ведрим небом, схватио је да материјалне ствари нису толико битне у животу, да је образовање нешто што човјек са собом носи, без обзира на недаће и олује које га шибају са свих стана".

Његова праунука додаје да је Перо Тунгуз био толико нарпедан да је и своју ћерку Милку послао да заврши препарандију.

У позној старости, рањен, преко Албаније

Породично предање каже да је све невоље које су у животу наилазиле, подносио ћутке и трпељиво, као дио своје судбине. За њега никад није било доста дати себе отаџини.

"Нису постојала ограничења, па ни то везано за године. Учествовао је у одбрани Београда 1914, сљедеће године је рањен у маршу страдања преко сурових албанских планина. Када су дошли до Крфа установљено је да мора да се лијечи, у Алжиру. Вратио се преко Франуске са контигентом српске војске, пробио Солунски фронт. Када је коначно дочекао да дође у ослобођену Србију, поживуо је свега неколико мјесеци".

Измучен тешким животом устаника и ратника умро је у Трстенику, гдје је и сахрањен. Његов син Данило, деда саговорнице Спутњика, испунио је харамбашину посљедњу жељу и његове посмртне остатке пренио у Херцеговину.

У земљу у којој мушкарци чувају породично име и завјете предака, велика је част када се такав посао препусти једној жени. Саговорница Спутњика са поносом преноси новим поколењима дио истоије који је исписала њена породица и народ Херцеговине.

"То су људи који су на камену поникли, који су изнутра меки као памук, али су врло издржљиви, врло отпорни на недаће, врло истрајни у својим намјерама и циљевима".

Наташа Глигорић бави се сликарством. По образовању је економиста, запослена је у контроли летења. Годинама је секретар Удружења Невесињаца у Београду.