Srpskom književniku Ivi Andriću je na današnji dan 1961. godine uručena Nobelova nagrada za književnost, koju je primio na svečanosti u Stokholmu pred 700 zvanica i švedskom kraljevskom porodicom u dvorani Koncertne palate Švedske akademije.

Bilo je to visoko priznanje piscu koji je romanima "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika", "Prokleta avlija" i nizom drugih djela prikazao svijetu do tada manje poznate ljude i sudbine sa balkanskog područja.

Nobelov komitet obrazložio je nagradu "epskom snagom kojom je Andrić oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje".

Andrić se besjedom "O priči i pričanju" zahvalio za priznanje.

Istovremeno, u besjedi u ime Nobelovog komiteta navedeno je: "Andrić nosi u sebi mnogo nježnosti za ljude, ali ne uzmiče pred strahotama, niti pred nasiljem, koje u njegovim očima potvrđuje stvarnost zla.

On je pisac koji je majstor jednog sasvim ličnog, originalnog kruga motiva.Andrić otvara jednu dosad nepoznatu stranicu svjetske hronike i obraća nam se iz dubine napaćene narodne duše Južnih Slovena".

Nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade Andrić je poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH.

Ivo Andrić je prvi, i za sada jedini, dobitnik Nobelove nagrade za književnost na ovim prostorima.

Na dan godišnjice uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću, donosimo odlomak iz romana "Na Drini ćuprija".

"Već je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta izbor bio lahak i bogat; bez teškoća je nađen potreban broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali u nečistoći, samo da izbegnu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci.

Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen je po jedan dečak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko konjiskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.

Na izvesnom odstojanju od poslednjeg konja u ovom neobičnom karavanu, išli su raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana, poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, provedu život u janjičarskim odama, ili u nekoj drugoj, višoj službi Carstva. To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine suharije bi ih rasterivali udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo posle opet skupljale iza povorke i naprezale da suznim očima još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Naročito su uporne i nezadržive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom , druge su raspamećene jaukale, ... obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: "Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?" Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka i da mu daju nešto od sebe koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu za put.

- Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...

- Ilija! Ilija! Ilija! - vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi hela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.

Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne. Malo po malo te žene su zaostajale i zamorene pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i najupornije jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile rođeno dete koje im gine iz očiju."