Српском књижевнику Иви Андрићу је на данашњи дан 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске академије.
Било је то високо признање писцу који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других дјела приказао свијету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја.
Нобелов комитет образложио је награду "епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље".
Андрић се бесједом "О причи и причању" захвалио за признање.
Истовремено, у бесједи у име Нобеловог комитета наведено је: "Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла.
Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива.Андрић отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".
Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ.
Иво Андрић је први, и за сада једини, добитник Нобелове награде за књижевност на овим просторима.
На дан годишњице уручења Нобелове награде Иви Андрићу, доносимо одломак из романа "На Дрини ћуприја".
"Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лахак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.
Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали, преко коњиских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама, или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником , друге су распамећене јаукале, ... обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: "Куд га водите? Куд ми га водите?" Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.
- Раде, сине, немој мајке заборавит'...
- Илија! Илија! Илија! - викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало по мало те жене су заостајале и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију."
Andrićev pripovjedač govori standardnim književnim jezikom ekavskog izgovora. Kompletan odlomak tako je pisan. To je Andrić. I samo takvog možete da ga "donesete" i stavite pod navodnike.
Kod Andrića tek poneki junak progovara ijekavicom. I ta razlika u govoru Andriću se nije omakla, ali nema svrhe vama, šampionima, objašnjavati.