Српском књижевнику Иви Андрићу је на данашњи дан 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске академије.

Било је то високо признање писцу који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других дјела приказао свијету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја.

Нобелов комитет образложио је награду "епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље".

Андрић се бесједом "О причи и причању" захвалио за признање.

Истовремено, у бесједи у име Нобеловог комитета наведено је: "Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла.

Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива.Андрић отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".

Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ.

Иво Андрић је први, и за сада једини, добитник Нобелове награде за књижевност на овим просторима.

На дан годишњице уручења Нобелове награде Иви Андрићу, доносимо одломак из романа "На Дрини ћуприја".

"Већ је шеста година прошла од посљедњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лахак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке дјеце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали дјецу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одијевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избјегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену дјецу, сјекући им по један прст на руци.

Изабрани дјечаци отпремани су на малим босанским коњима у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дјечак и са њим мали завежљај и колут пите, посљедње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномјерно клатили и шкрипали, вирила су свјежа и преплашена лица уграбљених дјечака. Неки су мирно гледали, преко коњиских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто вријеме, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.

На извјесном одстојању од посљедњег коња у овом необичном каравану, ишли су раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове дјеце, која се одводе заувијек да у туђем свијету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју вјеру, свој крај и своје поријекло, проведу живот у јањичарским одама, или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дјечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растјеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбјежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало послије опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу дјетета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући гдје стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запијевале су и нарицале као за покојником , друге су распамећене јаукале, ... обневидјеле од плача налијетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: "Куд га водите? Куд ми га водите?" Неке су покушавале да разговијетно дозову свога дјечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у двије ријечи, неку посљедњу препоруку или опомену за пут.

- Раде, сине, немој мајке заборавит'...

- Илија! Илија! Илија! - викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтјела да дјетету усијече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувијек бити одузето.

Али пут је дуг, земља тврда, тијело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало по мало те жене су заостајале и заморене пјешачењем, гоњене ударцима, једна прије друга послије, напуштале безизгледан напор. Овдје, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да сједе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосјетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали ријеке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дијете које им гине из очију."