Bilo je strašno. Poželjela sam da sam mrtva. Jer, svuda oko nas ležali su mrtvi i ranjeni borci. Zovu te da im pomogneš, a ti ne možeš. Ljudska klanica. Sutjeska krvava, svi izvori krvavi. A mi gladni. Pred proboj dobili smo za jelo neko živo meso. Ono mi se lijepilo za grlo, glad me i dalje mučila, ali više kao žeđ. Voljela sam da poginem, čini mi se, smirila bih se.

Foto: yugopapir.com

Sjećanja Vjere Kovačević, učesnika NOB-a, društveno-političkog radnika, delegata Crne Gore u Skupštini SFRJ. "Uvijek je bio prvi u jurišu. Narod je bio uvjeren da Sava ne može izgubiti bitku, da ga metak neće i ne može pogoditi."

- Kao đak, naš Savo je bio odličan, mada je često izostajao iz škole jer je morao da čuva stoku i da radi na imanju. Njegov učitelj Nikola Vujačić govorio je zbog toga Savinom ocu Blagoju:

 - Školuj ovo dijete, Blagoje!

 - Nemam odakle. Ne mogu!

 - Prodaj sve, isplatiće ti se da ga školuješ...

 Na žalost, djed Blagoje nije mogao da školuje Savu. Ali, zato je Sava sam sebe školovao. Bio je radoznao, po pričanju moga oca i kao dijete od njega je tražio knjige iz biblioteke. Moj otac Nikola ga je na taj način usmjeravao.

Sava je već 1920. godine, znači u petnaestoj, čitao "Mati" Gorkog.

Učio je sam i stekao više znanja od nas djece koja smo išla u školu. Dešavalo se da kada završim razred Sava uzme moje knjige i nosi ih kući. Sve. Interesovala ga je čak i fizika i hemija.

Mi smo te predmete u školi učili po moranju, a on zato jer je to želio. Sjećam se, kad sam bila u sedmom razredu gimnazije, dođe Sava kod mene i kaže:

- Čitam "Antidiring". Možeš li nešto da mi objasniš?

- Ne umijem...

- Ko će ovu matematiku kod Engelsa da shvati, mnogo je komplikovana.

Našla sam mu jednog studenta koji mu je pomogao. Sava Kovačević nije bio nepismeni i sirovi seljak. On je bio intelektualac koga je školovala Komunistička partija, sa kojim se moglo pričati i raspravljati, čak i o teoriji relativiteta.

Bio je rječit, mudar. Svojom pojavom plijenio je ljude. Pružao im je odgovore na sva pitanja. Više puta ih je mirio.

Ali, umio je da bude zadrt. Dokraja. Jedino se sa ocem nije svađao, ali ni njemu nije popuštao.

Uvrgao se na Peroviće

 Njegova majka Jovana bila je tiha žena, koja se nije miješala u "muške" stvari, koja Savu nikada nije ukorila. Sjećam se, 1945. godine, kad se moj otac vratio iz emigracije, baba Jovana je živjela sa nama, tada je tata upitao;

 - Je li, baba, na koga se Sava uvrgao?

 - Ja mislim, Nikola, na moje Peroviće!

 - Zašto?

 - Nijedna muška glava u mom rodu nije umrla prirodnom smrću. Svi su poginuli u ratu, a kod vas Mizera bilo je nekoliko ljudi koji su umrli u krevetu...

Dugo je Savu mučila činjenica da je on seljačko dijete, izučavao je iskustva oktobarske revolucije i žarko je želio da bude proleter, jer je smatrao da jedino radnička klasa može da vodi revoluciju.

Zato je i krenuo u Kosovsku Mitrovicu, a kasnije i u Beograd, da radi, da postane proleter.
Ali, zbog njegovih naprednih ideja iz "Trepče" je protjeran, dok je u Beogradu uhapšen.

Međutim, kada je Sava došao u Beograd, on je pozvao k sebi brata Mitra, iako je ovaj imao svega četrnaest godina. Htio je i od njega da napravi proletera. U to vrijeme, i meni je Sava govorio da idem da radim, da bih bila radnik, odnosno revolucionar.

Ali, tek što je Mitra, koga smo zvali Muja, doveo u Beograd, žandarmi su ih uhapsili. Sava je tada imao 26 godina, a Mujo ušao u petnaestu. Strpali su ih u Glavnjaču. Bili su osuđeni na 27 dana zatvora i protjerivanje iz grada.

Od Beograda do Čapljine sprovođeni su punih sedamnaest dana.

Kad su se našli u Čapljini, Sava je predložio Muji da ubrzaju progon:

 - Ajde da štrajkujemo glađu!

 Mujo je ćutao.

 - Ajde, obrij me!

 Mujo ga obrija, ali mu ostavi bradicu. Sava se naljuti i skoči. Udari ga.

 Uto na vrata uđe žandarm. Nosi ručak. Mujo zgrabi jelo i pojede obje porcije. Štrajk je prekinut.

 - Sram te bilo, izdajniče! Nevaljalče! Osvetiću ti se. Otac će te se odreći!

 Vidite, ovaj detalj govori o tome da Sava ni najmlađe nije tretirao kao djecu. Takav je bio i prema meni. Osjećaš u sebi, znaš da te on voli, ali ponaša se prema tebi kao prema vojniku.

Takav je bio i tokom rata.

Iako smo ga kritikovali zbog njegove strogosti, Sava nije popuštao. Smatrao je da mi moramo biti prava vojska. Opasani, uredni, da svako jutro radimo vježbe, da ustajemo na vrijeme, bez obzira gdje si bio te noći.

Ni metak ga neće

 Sava je 1941. godine bio komandant Nikšićkog odreda i komandant Operativnog štaba za Hercegovinu i član Glavnog štaba za Crnu Goru i Boku. U prvim borbama Sava Kovačević se pokazao kao izuzetno hrabar i sposoban predvodnik partizanske vojske.

Bio je neustrašiv, odlučan, samoinicijativan i snalažljiv. Pobjedama nad okupatorom vezivao je narod uza sebe. Sava je početkom rata bio tumač interesa naroda i Komunističke partije, i on je smatrao da mu je glavni zadatak da te interese ostvaruje.

Svi mi smo tada neizmjerno vjerovali u KPJ, do fanatizma. Išli smo i na nemoguće zadatke, znajući da ćemo ih izvršiti. Sava nikada svoju vojsku nije poveo u boj, a da prije toga nije održao partijski sastanak, na kojem se sa partizanima, dakle dobrovoljcima, dogovarao da ginu.

Ali, rekla sam već, ponekad je pretjerivao u toj svojoj vojničkoj disciplini.

Jednom, dok je odred bio u Nikšiću, u predahu između borbi, Sava je opominjao partizane:

 - Vidiš kakav si, zakopčaj se, ti si vojnik!

 Tražio je da ga pozdravljaju. Obavezno. Ja mu na to kažem:

 - Pretjeruješ, Savo! Mnogo vičeš, tražiš od ljudi previše!

Na to će on meni:

- Eto, vidiš, ja to vidim i znam, tako i oni misle, ali mi moramo biti uredni i disciplinovani zbog naroda, jer zna se da je baš javašluk rasturio našu staru vojsku... Nama je narod dao ove ljude, borce da ih vodimo i da ih vratimo iz borbe. Nek' poginu samo oni koji moraju...

Sava je bio samokritičan i odgovoran komandant. Tražio je od boraca da vježbaju gađanje, osvajanje terena, da obavezno u borbi koriste zaklon, da čuvaju sebe i svoje drugove.

On sam išao je u boj bez zaklona, prvi. Bio je najbolji strijelac u vojsci stare Jugoslavije. Narod je vjerovao da ga metak neće. Tako je i poginuo, u jurišu, naletio je na mitraljeski rafal.

13. juni 1943.

Trinaesti juni 1943. godine je najtragičniji dan u porodici Kovačević. Bilo nas je sedmoro tada na Sutjesci. Ja sam bila u Politodjelu Centralne bolnice. Djed Blagoje, Savin otac, u brigadu je došao iz italijanskog zatvora, poslije razmjene zarobljenika.

Kada je Sava čuo da će i njegovog oca da mijenjaju, rekao je:

 - Ne, on je star, neka ostane u zatvoru, dajte mi borca!

Nisu ga poslušali. Iako je djed u zatvoru oslijepio od batina, zamijenjen je i doveden. Na Sutjesci su, dakle, bili Sava Kovačević, stric Janko, djed Blagoje, moja majka Ljubica, brat Dragan, Mujo i ja.

Četiri generacije Kovačevića, od četrnaest do sedamdeset i pet godina.

Poginuli su Sava, Dragan, stric Janko i djed Blagoje. Ostali smo živi majka Ljubica, Mujo i ja...

 Bitka na Sutjesci je bila nešto stravično, pokolj, klanica koja se ne može opisati. Svuda okolo magla. Avioni stalno lete. Čuje se komanda:

 - Svi sposobni u proboj!

Krenula sam i ja. Kada smo došli gore na čuku, vidim čitavo rukovodstvo Pete brigade je tu, ali nema Save, priđem komesaru Radomiru Babiću i pitam ga:

 - Gdje je Sava?

 On ćuti, gleda me, okrenu se u stranu i reče:

 - Tu je negdje!

 U to pade nova komanda:

 - Proboj, nečujno naprijed!

 Svuda oko nas Nijemci. Oni gore, mi tu u šumi. Zastanem na trenutak i čujem kako Milivoje Maksimović govori:

 - E, vala sam ti bio uz Savu kad pogibe!

 - Ko???

 - Pa, zar ti ne znaš, poginuo je rano jutros!

 Poslije nađem Radoša Ljumovića i pitam ga:

 - Rako, gdje su moji?

 - Vidio sam Ljubicu, živa je. Za druge ne znam, svi su živi...

 Bilo je strašno. Poželjela sam da sam mrtva. Jer, svuda oko nas ležali su mrtvi i ranjeni borci. Zovu te da im pomogneš, a ti ne možeš. Ljudska klanica. Sutjeska krvava, svi izvori krvavi. A mi gladni.

Pred proboj dobili smo za jelo neko živo meso. Ono mi se lijepilo za grlo, glad me i dalje mučila, ali više kao žeđ.

Voljela sam da poginem, čini mi se, smirila bih se.

Na Sutjesci sam patila i propatila, suzu nisam pustila, a vidite, sada plačem, izvinite! Šta sve život može čovjeku da namjesti?

Moj stric Sava za mene je bio ideal i borca i komandanta. Išla bih za njim i u vatru, i u vodu. Kad je poginuo, drugovi su ga prekrili granjem da Nijemci ne bi vidjeli da je poginuo komandant.

Doduše, željeli su i od boraca da sakriju Savinu smrt, ali nisu uspjeli, glas se brzo pronio.

Tek tri mjeseca poslije bitke, kada je Peta brigada opet došla na Sutjesku, Sava je sahranjen.

Poznali su ga po tome kako je pao, licem prema zemlji, raširenih nogu, zatim po odijelu i čizmama koje su imale zakrpu.

Na tom mjestu, 1945. godine čobani su podigli drvenu piramidu i tako obilježili mjesto pogibije Save Kovačevića i mog brata Dragana, njegovog kurira.

Našla sam Savine kosti

Hiljadu devetsto četrdeset i šeste godine baba Jovana je bila kod druga Tita. Tada je Tito upitao:

 - Šta ćemo sa Savinim kostima?

- On je tvoj i tebe je slušao, pa ti odredi gdje će sada mrtav ležati!

 - Neka ostane na Sutjesci, mi ćemo tamo već nešto podići...

 - Neka bude kako ti kažeš - rekla je Savina majka.

 Povodom jubileja, petnaest godina od bitke na Sutjesci, 1958. godine na Sutjesci je podignuta spomen-kosturnica u kojoj je sahranjeno dosta boraca, jer većini njih grob se nije znao.

Kada sam tada došla na Sutjesku pošla sam do rijeke da nađem Draganov grob. Nije ga bilo pored zarezane bukve. Tu je sada bila izgrađena pruga, pa su ljudske kosti bile svuda naokolo razbacane.

Sišla sam zato ispod pruge i naiđem na jednu veliku, dugačku kost.

Vidim, ljudska cjevanica, crna od zemlje. Počnem da kopam rukama i izvadim je. Odmah sam pomislila da je to Savina kost. On je bio pravi džin, visok oko dva metra, takvih u brigadi nije bilo, niti je neko drugi takav pao na tom mjestu.

Nastavila sam dalje da kopam rukama i nađem čitav skelet, Savinu čizmu sa zakrpama, šaržer od njegovog mauzera i dio odjeće. 

Odmah sam otrčala do brata Muje i rekla mu:

 - Našla sam Savine kosti!

 - Ti si luda! Da nisi bolesna? Ne pričaj pred ljudima!

 - Ajde sa mnom!

Skupili smo sve one stvari, kosti smo sahranili. Opet meni Mujo kaže:

 - Nisu to njegove kosti. To nije Sava... razumiješ...

 Kada smo došli u Beograd, Mujo mi je priznao:

 - Ono jeste Sava, ali ne pričaj nikome da se ne stvori haos u porodici.

 Sve smo to ispričali ocu Nikoli. I on se složio da o svemu ćutimo. Ali jednog dana javila nam se Neda Božinović, tada sekretar SUBNOR-a sa pitanjem:

 - Da li znate gdje su Savine kosti? U grobu nema ničega. Priča se da ste ih vi iz porodice odnijeli. Ali, takođe, priča se da su ih četnici tokom rata razbacali...

 Ja sam joj onda sve ispričala.

Poslije toga otišli smo svi, sem babe Jovane, na Sutjesku da izvršimo identifikaciju.

Zvanično, poznali smo Savu po zubima. Imao je jednu plombu i jedan zub izvađen... Poslije toga Sava je opet sahranjen. Napravljen je i grob, pored njega je na visokom jarbolu stavljena zastava, da leprša iznad mjesta pogibije legendarnog komandanta.

Međutim, danas te zastave nema. Zašto? Kome smeta? I još jedno pitanje: zašto sam baš ja morala da nađem Savine kosti? Zašto?

Zabilježio: Marko Lopušina, obrada: Yugopapir (Intervju, jun 1983.)