Било је страшно. Пожељела сам да сам мртва. Јер, свуда око нас лежали су мртви и рањени борци. Зову те да им помогнеш, а ти не можеш. Људска кланица. Сутјеска крвава, сви извори крвави. А ми гладни. Пред пробој добили смо за јело неко живо месо. Оно ми се лијепило за грло, глад ме и даље мучила, али више као жеђ. Вољела сам да погинем, чини ми се, смирила бих се.

Фото: yugopapir.com

Сјећања Вјере Ковачевић, учесника НОБ-а, друштвено-политичког радника, делегата Црне Горе у Скупштини СФРЈ. "Увијек је био први у јуришу. Народ је био увјерен да Сава не може изгубити битку, да га метак неће и не може погодити."

- Као ђак, наш Саво је био одличан, мада је често изостајао из школе јер је морао да чува стоку и да ради на имању. Његов учитељ Никола Вујачић говорио је због тога Савином оцу Благоју:

 - Школуј ово дијете, Благоје!

 - Немам одакле. Не могу!

 - Продај све, исплатиће ти се да га школујеш...

 На жалост, дјед Благоје није могао да школује Саву. Али, зато је Сава сам себе школовао. Био је радознао, по причању мога оца и као дијете од њега је тражио књиге из библиотеке. Мој отац Никола га је на тај начин усмјеравао.

Сава је већ 1920. године, значи у петнаестој, читао "Мати" Горког.

Учио је сам и стекао више знања од нас дјеце која смо ишла у школу. Дешавало се да када завршим разред Сава узме моје књиге и носи их кући. Све. Интересовала га је чак и физика и хемија.

Ми смо те предмете у школи учили по морању, а он зато јер је то желио. Сјећам се, кад сам била у седмом разреду гимназије, дође Сава код мене и каже:

- Читам "Антидиринг". Можеш ли нешто да ми објасниш?

- Не умијем...

- Ко ће ову математику код Енгелса да схвати, много је компликована.

Нашла сам му једног студента који му је помогао. Сава Ковачевић није био неписмени и сирови сељак. Он је био интелектуалац кога је школовала Комунистичка партија, са којим се могло причати и расправљати, чак и о теорији релативитета.

Био је рјечит, мудар. Својом појавом плијенио је људе. Пружао им је одговоре на сва питања. Више пута их је мирио.

Али, умио је да буде задрт. Докраја. Једино се са оцем није свађао, али ни њему није попуштао.

Увргао се на Перовиће

 Његова мајка Јована била је тиха жена, која се није мијешала у "мушке" ствари, која Саву никада није укорила. Сјећам се, 1945. године, кад се мој отац вратио из емиграције, баба Јована је живјела са нама, тада је тата упитао;

 - Је ли, баба, на кога се Сава увргао?

 - Ја мислим, Никола, на моје Перовиће!

 - Зашто?

 - Ниједна мушка глава у мом роду није умрла природном смрћу. Сви су погинули у рату, а код вас Мизера било је неколико људи који су умрли у кревету...

Дуго је Саву мучила чињеница да је он сељачко дијете, изучавао је искуства октобарске револуције и жарко је желио да буде пролетер, јер је сматрао да једино радничка класа може да води револуцију.

Зато је и кренуо у Косовску Митровицу, а касније и у Београд, да ради, да постане пролетер.
Али, због његових напредних идеја из "Трепче" је протјеран, док је у Београду ухапшен.

Међутим, када је Сава дошао у Београд, он је позвао к себи брата Митра, иако је овај имао свега четрнаест година. Хтио је и од њега да направи пролетера. У то вријеме, и мени је Сава говорио да идем да радим, да бих била радник, односно револуционар.

Али, тек што је Митра, кога смо звали Муја, довео у Београд, жандарми су их ухапсили. Сава је тада имао 26 година, а Мујо ушао у петнаесту. Стрпали су их у Главњачу. Били су осуђени на 27 дана затвора и протјеривање из града.

Од Београда до Чапљине спровођени су пуних седамнаест дана.

Кад су се нашли у Чапљини, Сава је предложио Муји да убрзају прогон:

 - Ајде да штрајкујемо глађу!

 Мујо је ћутао.

 - Ајде, обриј ме!

 Мујо га обрија, али му остави брадицу. Сава се наљути и скочи. Удари га.

 Уто на врата уђе жандарм. Носи ручак. Мујо зграби јело и поједе обје порције. Штрајк је прекинут.

 - Срам те било, издајниче! Неваљалче! Осветићу ти се. Отац ће те се одрећи!

 Видите, овај детаљ говори о томе да Сава ни најмлађе није третирао као дјецу. Такав је био и према мени. Осјећаш у себи, знаш да те он воли, али понаша се према теби као према војнику.

Такав је био и током рата.

Иако смо га критиковали због његове строгости, Сава није попуштао. Сматрао је да ми морамо бити права војска. Опасани, уредни, да свако јутро радимо вјежбе, да устајемо на вријеме, без обзира гдје си био те ноћи.

Ни метак га неће

 Сава је 1941. године био командант Никшићког одреда и командант Оперативног штаба за Херцеговину и члан Главног штаба за Црну Гору и Боку. У првим борбама Сава Ковачевић се показао као изузетно храбар и способан предводник партизанске војске.

Био је неустрашив, одлучан, самоиницијативан и сналажљив. Побједама над окупатором везивао је народ уза себе. Сава је почетком рата био тумач интереса народа и Комунистичке партије, и он је сматрао да му је главни задатак да те интересе остварује.

Сви ми смо тада неизмјерно вјеровали у КПЈ, до фанатизма. Ишли смо и на немогуће задатке, знајући да ћемо их извршити. Сава никада своју војску није повео у бој, а да прије тога није одржао партијски састанак, на којем се са партизанима, дакле добровољцима, договарао да гину.

Али, рекла сам већ, понекад је претјеривао у тој својој војничкој дисциплини.

Једном, док је одред био у Никшићу, у предаху између борби, Сава је опомињао партизане:

 - Видиш какав си, закопчај се, ти си војник!

 Тражио је да га поздрављају. Обавезно. Ја му на то кажем:

 - Претјерујеш, Саво! Много вичеш, тражиш од људи превише!

На то ће он мени:

- Ето, видиш, ја то видим и знам, тако и они мисле, али ми морамо бити уредни и дисциплиновани због народа, јер зна се да је баш јавашлук растурио нашу стару војску... Нама је народ дао ове људе, борце да их водимо и да их вратимо из борбе. Нек' погину само они који морају...

Сава је био самокритичан и одговоран командант. Тражио је од бораца да вјежбају гађање, освајање терена, да обавезно у борби користе заклон, да чувају себе и своје другове.

Он сам ишао је у бој без заклона, први. Био је најбољи стријелац у војсци старе Југославије. Народ је вјеровао да га метак неће. Тако је и погинуо, у јуришу, налетио је на митраљески рафал.

13. јуни 1943.

Тринаести јуни 1943. године је најтрагичнији дан у породици Ковачевић. Било нас је седморо тада на Сутјесци. Ја сам била у Политодјелу Централне болнице. Дјед Благоје, Савин отац, у бригаду је дошао из италијанског затвора, послије размјене заробљеника.

Када је Сава чуо да ће и његовог оца да мијењају, рекао је:

 - Не, он је стар, нека остане у затвору, дајте ми борца!

Нису га послушали. Иако је дјед у затвору ослијепио од батина, замијењен је и доведен. На Сутјесци су, дакле, били Сава Ковачевић, стриц Јанко, дјед Благоје, моја мајка Љубица, брат Драган, Мујо и ја.

Четири генерације Ковачевића, од четрнаест до седамдесет и пет година.

Погинули су Сава, Драган, стриц Јанко и дјед Благоје. Остали смо живи мајка Љубица, Мујо и ја...

 Битка на Сутјесци је била нешто стравично, покољ, кланица која се не може описати. Свуда около магла. Авиони стално лете. Чује се команда:

 - Сви способни у пробој!

Кренула сам и ја. Када смо дошли горе на чуку, видим читаво руководство Пете бригаде је ту, али нема Саве, приђем комесару Радомиру Бабићу и питам га:

 - Гдје је Сава?

 Он ћути, гледа ме, окрену се у страну и рече:

 - Ту је негдје!

 У то паде нова команда:

 - Пробој, нечујно напријед!

 Свуда око нас Нијемци. Они горе, ми ту у шуми. Застанем на тренутак и чујем како Миливоје Максимовић говори:

 - Е, вала сам ти био уз Саву кад погибе!

 - Ко???

 - Па, зар ти не знаш, погинуо је рано јутрос!

 Послије нађем Радоша Љумовића и питам га:

 - Рако, гдје су моји?

 - Видио сам Љубицу, жива је. За друге не знам, сви су живи...

 Било је страшно. Пожељела сам да сам мртва. Јер, свуда око нас лежали су мртви и рањени борци. Зову те да им помогнеш, а ти не можеш. Људска кланица. Сутјеска крвава, сви извори крвави. А ми гладни.

Пред пробој добили смо за јело неко живо месо. Оно ми се лијепило за грло, глад ме и даље мучила, али више као жеђ.

Вољела сам да погинем, чини ми се, смирила бих се.

На Сутјесци сам патила и пропатила, сузу нисам пустила, а видите, сада плачем, извините! Шта све живот може човјеку да намјести?

Мој стриц Сава за мене је био идеал и борца и команданта. Ишла бих за њим и у ватру, и у воду. Кад је погинуо, другови су га прекрили грањем да Нијемци не би видјели да је погинуо командант.

Додуше, жељели су и од бораца да сакрију Савину смрт, али нису успјели, глас се брзо пронио.

Тек три мјесеца послије битке, када је Пета бригада опет дошла на Сутјеску, Сава је сахрањен.

Познали су га по томе како је пао, лицем према земљи, раширених ногу, затим по одијелу и чизмама које су имале закрпу.

На том мјесту, 1945. године чобани су подигли дрвену пирамиду и тако обиљежили мјесто погибије Саве Ковачевића и мог брата Драгана, његовог курира.

Нашла сам Савине кости

Хиљаду деветсто четрдесет и шесте године баба Јована је била код друга Тита. Тада је Тито упитао:

 - Шта ћемо са Савиним костима?

- Он је твој и тебе је слушао, па ти одреди гдје ће сада мртав лежати!

 - Нека остане на Сутјесци, ми ћемо тамо већ нешто подићи...

 - Нека буде како ти кажеш - рекла је Савина мајка.

 Поводом јубилеја, петнаест година од битке на Сутјесци, 1958. године на Сутјесци је подигнута спомен-костурница у којој је сахрањено доста бораца, јер већини њих гроб се није знао.

Када сам тада дошла на Сутјеску пошла сам до ријеке да нађем Драганов гроб. Није га било поред зарезане букве. Ту је сада била изграђена пруга, па су људске кости биле свуда наоколо разбацане.

Сишла сам зато испод пруге и наиђем на једну велику, дугачку кост.

Видим, људска цјеваница, црна од земље. Почнем да копам рукама и извадим је. Одмах сам помислила да је то Савина кост. Он је био прави џин, висок око два метра, таквих у бригади није било, нити је неко други такав пао на том мјесту.

Наставила сам даље да копам рукама и нађем читав скелет, Савину чизму са закрпама, шаржер од његовог маузера и дио одјеће. 

Одмах сам отрчала до брата Мује и рекла му:

 - Нашла сам Савине кости!

 - Ти си луда! Да ниси болесна? Не причај пред људима!

 - Ајде са мном!

Скупили смо све оне ствари, кости смо сахранили. Опет мени Мујо каже:

 - Нису то његове кости. То није Сава... разумијеш...

 Када смо дошли у Београд, Мујо ми је признао:

 - Оно јесте Сава, али не причај никоме да се не створи хаос у породици.

 Све смо то испричали оцу Николи. И он се сложио да о свему ћутимо. Али једног дана јавила нам се Неда Божиновић, тада секретар СУБНОР-а са питањем:

 - Да ли знате гдје су Савине кости? У гробу нема ничега. Прича се да сте их ви из породице однијели. Али, такође, прича се да су их четници током рата разбацали...

 Ја сам јој онда све испричала.

Послије тога отишли смо сви, сем бабе Јоване, на Сутјеску да извршимо идентификацију.

Званично, познали смо Саву по зубима. Имао је једну пломбу и један зуб извађен... Послије тога Сава је опет сахрањен. Направљен је и гроб, поред њега је на високом јарболу стављена застава, да лепрша изнад мјеста погибије легендарног команданта.

Међутим, данас те заставе нема. Зашто? Коме смета? И још једно питање: зашто сам баш ја морала да нађем Савине кости? Зашто?

Забиљежио: Марко Лопушина, обрада: Yugopapir (Интервју, јун 1983.)