"Teški su nam svi dani, ubili su nam decu, supruga i ja više nemamo razlog da živimo, ali kada se približi godišnjica, tada nam je najteže. Kako vreme odmiče, sve nam je teže i teže. Razumem da je bio rat, ali ne mogu da shvatim, zašto bi neko namerno ubio decu. Sahranio sam sina na njegov rođendan. Zašto?"

Ovo za Sputnjik priča Dragiša Petrović iz Gračanice, otac Marije (15) i Nikole (17), koji su stradali kada je NATO raznio autobus pun civila u Lužanima kod Podujeva 1. maja 1999. godine.

Kada su bombe na početku agresije na SR Jugoslaviju počele da padaju po Kosovu i Metohiji, prve su pale na aerodrom u Prištini i Gračanicu.

Dragiša i Zorica odlučili su da djecu sklone od NATO projektila u užu Srbiju. Poslali su ih sa bakom Smiljanom kod rodbine u Prokuplje.

- Moja majka je išla sa njih dvoje, bili su tamo na sigurnom kod mog brata, a majka je u susednom selu kod Prokuplja takođe imala brata. Bili su malo i kod njega, ali su rešili da se vrate, da dođu kući. Sin je baš hteo da dođe jer mu je 7. maja rođendan.

Prepoznao sam sina po krstiću na lančiću

U pogođenom autobusu koji je iz Niša krenuo za Prištinu stradale su 44 osobe. Među njima je bio 31 albanski civil i 13 Srba. Dragiša, kaže, nije bio kod kuće kada su im javili.

- Da ih više nema, supruga je saznala iz medija. Pustila je radio dok je spremala ručak, očekivala ih je, taj dan su trebali da dođu. Preko radija je čula vest da je autobus pogođen. Odmah je znala šta se desilo, odmah je osetila.

Bilo je teško povjerovati da im se djeca neće vratiti. Nemoguće. Dani su prolazili, prošlo je šest dana dok Dragišu nisu pozvali, morao je u Prištinu da identifikuje svoju mrtvu djecu i majku.

- Da ih prepoznam, to je bilo mučno. Sina sam prepoznao, imao je na lančiću jedan krstić. Znao sam da je to on. Ćerka je imala lančić. To sam im poslednje kupio za rođendane. I majku sam prepoznao. Svo troje sam prepoznao - kaže i dodaje:

„Nikola je sahranjen baš na njegov rođendan, 7. maja. Nije ga dočekao. Tada su svi sahranjeni“.

On dodaje da su Marija i Nikola bili dobra djeca, bili su i dobri đaci.

- Sin je završavao treću godinu srednje PTT škole, a ćerka osmi razred osnovne škole.

Pominjaće ih neko, makar u školi

Dragiša i njegova supruga Zorica su u penziji, obaveza nemaju. Obrađuju malu baštu pored kuće, da im brže prolaze dani. Jedina njihova obaveza je, kaže, čuvanje uspomene na djecu i odlazak na groblje.

- O njima stalno pričamo, uspomena na njih nas održava u životu. Idemo da ih posetimo, a i nema drugi ko ovde, osim nas dvoje. Ići ćemo dok možemo. Sada su nas stigle godine i snaga popušta, kako koji dan prođe, sve je teže i teže. Kad ne budemo mogli do groblja, neće biti nikoga da ih obiđe.

Spomen-ploča u dvorištu škole „Kralj Milutin“ u koju su išli stradali Nikola i Marija (Foto : Sputnjiku ustupio Ivan Miljković)

Marija i Nikola nisu zaboravljeni, njihovi prijatelji su prije dvije godine podigli spomen-ploču u dvorištu osnovne škole u koju su oboje išli.

- Niko se nije setio za 22 godine da to uradi, jeste njihovo društvo. Došli su ovde kući da nas pitaju da li pristajemo da urade tu spomen-ploču. Rekao sam, kako da ne. Onda su je postavili. Znači, znači mnogo, deca tu stalno prolaze, idu u školu. Bar će ta deca da se raspitaju ko su i šta su bili. Neko će ih pominjati, bar u školi.

Srpske žrtve ne postoje

I on ponekad svrati do škole, a bio je i na mjestu događaja, strašnom mjestu na kome je NATO bomba ubila sve što ima.

Na mjestu nesreće u Lužanu postavljena je spomen-ploča, ali na njoj nema Marijinog i Nikolinog imena.

- Nema. Kako sam saznao u autobusu je bilo 13 Srba. Nema imena. Ni jedno. Na kraju samo ima tri tačke i ništa više. Kao da oni nisu žrtve. Sve njihova, albanska imena.

Dragiša dodaje da je o tom spomeniku davno prestao da razmišlja, ali jedna misao mu se vraća svaki dan, šta je bilo u glavi onoga ko je gađao autobus. Bio je, kaže, vedar dan, vidljivost je bila dobra, pilot je sigurno vidio šta bombarduje.

Spomen-ploča na mjestu ubistva, imena poginulih Srba nema, samo imena Albanaca (Foto: Sputnjiku ustupio Ivan Miljković)

- Stalno se to pitam, nije mi jasno. I dan danas stalno razmišljam o tome. Tu nije bila vojska, nije bilo vojnih objekata. To su bili civili. Kako je gađao, zašto je to uradio, to mi nije jasno, nikada neće biti.

Piše: Senka Miloš