"Тешки су нам сви дани, убили су нам децу, супруга и ја више немамо разлог да живимо, али када се приближи годишњица, тада нам је најтеже. Како време одмиче, све нам је теже и теже. Разумем да је био рат, али не могу да схватим, зашто би неко намерно убио децу. Сахранио сам сина на његов рођендан. Зашто?"

Ово за Спутњик прича Драгиша Петровић из Грачанице, отац Марије (15) и Николе (17), који су страдали када је НАТО разнио аутобус пун цивила у Лужанима код Подујева 1. маја 1999. године.

Када су бомбе на почетку агресије на СР Југославију почеле да падају по Косову и Метохији, прве су пале на аеродром у Приштини и Грачаницу.

Драгиша и Зорица одлучили су да дјецу склоне од НАТО пројектила у ужу Србију. Послали су их са баком Смиљаном код родбине у Прокупље.

- Моја мајка је ишла са њих двоје, били су тамо на сигурном код мог брата, а мајка је у суседном селу код Прокупља такође имала брата. Били су мало и код њега, али су решили да се врате, да дођу кући. Син је баш хтео да дође јер му је 7. маја рођендан.

Препознао сам сина по крстићу на ланчићу

У погођеном аутобусу који је из Ниша кренуо за Приштину страдале су 44 особе. Међу њима је био 31 албански цивил и 13 Срба. Драгиша, каже, није био код куће када су им јавили.

- Да их више нема, супруга је сазнала из медија. Пустила је радио док је спремала ручак, очекивала их је, тај дан су требали да дођу. Преко радија је чула вест да је аутобус погођен. Одмах је знала шта се десило, одмах је осетила.

Било је тешко повјеровати да им се дјеца неће вратити. Немогуће. Дани су пролазили, прошло је шест дана док Драгишу нису позвали, морао је у Приштину да идентификује своју мртву дјецу и мајку.

- Да их препознам, то је било мучно. Сина сам препознао, имао је на ланчићу један крстић. Знао сам да је то он. Ћерка је имала ланчић. То сам им последње купио за рођендане. И мајку сам препознао. Сво троје сам препознао - каже и додаје:

„Никола је сахрањен баш на његов рођендан, 7. маја. Није га дочекао. Тада су сви сахрањени“.

Он додаје да су Марија и Никола били добра дјеца, били су и добри ђаци.

- Син је завршавао трећу годину средње ПТТ школе, а ћерка осми разред основне школе.

Помињаће их неко, макар у школи

Драгиша и његова супруга Зорица су у пензији, обавеза немају. Обрађују малу башту поред куће, да им брже пролазе дани. Једина њихова обавеза је, каже, чување успомене на дјецу и одлазак на гробље.

- О њима стално причамо, успомена на њих нас одржава у животу. Идемо да их посетимо, а и нема други ко овде, осим нас двоје. Ићи ћемо док можемо. Сада су нас стигле године и снага попушта, како који дан прође, све је теже и теже. Кад не будемо могли до гробља, неће бити никога да их обиђе.

Спомен-плоча у дворишту школе „Краљ Милутин“ у коју су ишли страдали Никола и Марија (Фото : Спутњику уступио Иван Миљковић)

Марија и Никола нису заборављени, њихови пријатељи су прије двије године подигли спомен-плочу у дворишту основне школе у коју су обоје ишли.

- Нико се није сетио за 22 године да то уради, јесте њихово друштво. Дошли су овде кући да нас питају да ли пристајемо да ураде ту спомен-плочу. Рекао сам, како да не. Онда су је поставили. Значи, значи много, деца ту стално пролазе, иду у школу. Бар ће та деца да се распитају ко су и шта су били. Неко ће их помињати, бар у школи.

Српске жртве не постоје

И он понекад сврати до школе, а био је и на мјесту догађаја, страшном мјесту на коме је НАТО бомба убила све што има.

На мјесту несреће у Лужану постављена је спомен-плоча, али на њој нема Маријиног и Николиног имена.

- Нема. Како сам сазнао у аутобусу је било 13 Срба. Нема имена. Ни једно. На крају само има три тачке и ништа више. Као да они нису жртве. Све њихова, албанска имена.

Драгиша додаје да је о том споменику давно престао да размишља, али једна мисао му се враћа сваки дан, шта је било у глави онога ко је гађао аутобус. Био је, каже, ведар дан, видљивост је била добра, пилот је сигурно видио шта бомбардује.

Спомен-плоча на мјесту убиства, имена погинулих Срба нема, само имена Албанаца (Фото: Спутњику уступио Иван Миљковић)

- Стално се то питам, није ми јасно. И дан данас стално размишљам о томе. Ту није била војска, није било војних објеката. То су били цивили. Како је гађао, зашто је то урадио, то ми није јасно, никада неће бити.

Пише: Сенка Милош