Što da ga ne vidi, kad je već tu. Ostao je mjesec dana. Svratio je i u Ujedinjene Arapske Emirate, doduše, avionom.

Glavni cilj nisu pređeni kilometri

Ali i kroz Emirate i Oman je prošao biciklom, Indijom, prema Nepalu.

„Na kraju sam nekih stotinak kilometara išao peške, do baznog kampa Everesta. Želja mi je bila, podsvesno sam se nadao, da ću ga osvojiti, međutim, cena uspona je 40 hiljada dolara, nisam te pare uspeo da skupim“.

Ovaj hrabri putnik ne vrti pedale da bi prelazio kilometre, glavni cilj svake njegove avanture je da vidi nestvarne predjele i upozna ljude, druge kulture i njihove običaje, vjeru, umetnost. Ali i da vidi koliko svijet poznaje Srbiju.

Za našu zemlju znaju svuda, samo je još u Indiji mješaju sa Sibirom. Svuda su ga lijepo dočekivali, ali jednu zemlju ipak izdvaja:

„Najpozitivniji, najgostoljubljiviji, najbolji ljudi su u Iranu. U šest restorana nisu hteli da mi naplate, to nigde nisam doživeo, osim u Iranu. A što se tiče prirodnih lepota, neverovatno je bilo u Pakistanu, išao sam preko božanstvene planine Karakorum“.

Talibani kao najbliža rodbina

Najveće mu je iznenađenje, pozitivan utisak, ostavio Avganistan, prije svega talibani o kojima je čuo samo najgore:

„Nisam nigde mogao da prođem, da me talibani ne pozovu da jedem, da pijem. Čak sam i spavao kod njih u bazama. Neverovatno kako su me dočekivali. Noću leže na podu, samo se pokriju, poljube kalašnjikov i spavaju. Spavao sam s njima, ne znam kako to da opišem, neverovatan osećaj. Do juče si slušao o njima svakojake priče, a sad si tu s njima, kao sa najbližima“.

Teško su se, kaže, sporazumijevali, jer oni ne govore engleski, ali sve su se razumjeli. Kad je stigao u Avganistan, rečeno mu je da može da spava u nekoj napuštenoj zgradi u prostoriji u kojoj je bio samo krevet:

„Legao sam, talibani su upali posle sat vremena, sa kesom voća, kao kad bolesniku u bolnici dođu u posetu, tako su banuli, doneli ponude. Pitali ko sam, šta mi treba, rekli da ih zovem, ako bude problema. Posle sat su ponovo došli, rekli da nije bezbedno i da moram kod njih u bazu. Nisu mi dali da se pokrijem, nego su me oni pokrivali. Ušuškali su me, kao bebu. Stvarno je bilo interesantno i simpatično“.

Tadžikistanske suze za Srbijom

Šibalić dodaje da nisu samo Talibani imali meko srce, u gotovo svim zemljama kroz koje je pošao zvali su ga da se okrijepi, da prespava u njihovom domu, umjesto u hotelu ili pod otvorenim nebom. Ta gostoljubivosti stvara i trajne veze među ljudima.

Jednu od posebnih veza uspostavio je u Tadžikistanu. Stigao je kasno u mali grad, smjestio se u hotel i izašao u potragu za restoranom.

„Bio sam gladan kao vuk, jako mi se jeo pirinač, njihov, takozvani plov. Na jednom mestu nemaju, na drugom ne mogu da se sporazumem, na trećem nema. Ušao sam u neki restoran, rekli su, ovde je bila svadba ne radimo više“.

Međutim, u razgovor sa osobljem umiješao se stariji čovek, pitao ga ko je, šta radi tu, gdje ide. Objasnio je:

„Sedi, konobar, donesi šta želi da jede i pije. To je bio gazda restorana, kroz razgovor, došao je do događaja od pre 26 godina kad su nas NATO i Amerika bombarovali. Pričao je kako su nas uvažavali, kako su nas podržavali, da su plakali dok su gledali kako bombe padaju na Srbiju i Crnu Goru. On je i tada zaplakao. Zamislite kako mi je bilo. S tim čovekom sam ostao u kontaktu“.

Nova knjiga karta za Južnu Ameriku

Sa još puno ljudi koje je sreo na ovom putovanju Dragan Šibalić će ostati u kontaktu. Samo oni koji su pratili njegov blog na društvenim mrežama znaju koliko je susretljivih i dobrih ljudi sreo. Primali su ga u svoje domove, kao najrođenijeg.

„Ne mogu da opišem kako se sada osećam, kad se setim koliko sam imao peripetija, muka, u Uzbekistanu sam se vratio hiljadu kilometara vozom, da bi nadoknadio kilometar biciklom, jer su mi naplatili neku kaznu, biroktatija“.

Novac za ovu avanturu Šibalić je obezbijedio prodajom svojih knjiga „Srbija do Tokija“ i „Hodočašće Svetom srpskom zemljom“, Kosovom. Novac je bio dovoljan da pokrije osnovne troškove tokom ovog veličanstvenog putovanja. Imao je i male sponzore iz svog Kraljeva.

„Uglavnom su mi pomagali obični ljudi, donacijama i kupovinom knjiga, javljali su se tokom putovanja. Njima bih najviše trebao da se zahvalim. Da nije bilo njih, pitanje je da li bih stigao do kraja. Ne što ne želim ili ne mogu, već zbog finansijskih problema. Međutim, tokom celog putovanja su se ljudi javljali, bili mi vetar u leđa, ne samo što se tiče finansija, kad je bilo teško, mnogo su mi značile reči podrške“.

I tokom ovog putovanja svaki dan je pisao. Potrebno je samo da sredi zapise, do septembra će biti štampana knjiga o njegovoj pobjedi Azije, "Putu svile". Oni koji vole njegove avanture, već je kupuju, unaprijed.

„Oni će dobiti i magnet sa Mont Everesta, a nova avantura planirana je već za ovu jesen, želim u Južnu Ameriku, da biciklom prođem kroz Peru i Boliviju“.

Piše: Senka Miloš