Што да га не види, кад је већ ту. Остао је мјесец дана. Свратио је и у Уједињене Арапске Емирате, додуше, авионом.

Главни циљ нису пређени километри

Али и кроз Емирате и Оман је прошао бициклом, Индијом, према Непалу.

„На крају сам неких стотинак километара ишао пешке, до базног кампа Евереста. Жеља ми је била, подсвесно сам се надао, да ћу га освојити, међутим, цена успона је 40 хиљада долара, нисам те паре успео да скупим“.

Овај храбри путник не врти педале да би прелазио километре, главни циљ сваке његове авантуре је да види нестварне предјеле и упозна људе, друге културе и њихове обичаје, вјеру, уметност. Али и да види колико свијет познаје Србију.

За нашу земљу знају свуда, само је још у Индији мјешају са Сибиром. Свуда су га лијепо дочекивали, али једну земљу ипак издваја:

„Најпозитивнији, најгостољубљивији, најбољи људи су у Ирану. У шест ресторана нису хтели да ми наплате, то нигде нисам доживео, осим у Ирану. А што се тиче природних лепота, невероватно је било у Пакистану, ишао сам преко божанствене планине Каракорум“.

Талибани као најближа родбина

Највеће му је изненађење, позитиван утисак, оставио Авганистан, прије свега талибани о којима је чуо само најгоре:

„Нисам нигде могао да прођем, да ме талибани не позову да једем, да пијем. Чак сам и спавао код њих у базама. Невероватно како су ме дочекивали. Ноћу леже на поду, само се покрију, пољубе калашњиков и спавају. Спавао сам с њима, не знам како то да опишем, невероватан осећај. До јуче си слушао о њима свакојаке приче, а сад си ту с њима, као са најближима“.

Тешко су се, каже, споразумијевали, јер они не говоре енглески, али све су се разумјели. Кад је стигао у Авганистан, речено му је да може да спава у некој напуштеној згради у просторији у којој је био само кревет:

„Легао сам, талибани су упали после сат времена, са кесом воћа, као кад болеснику у болници дођу у посету, тако су банули, донели понуде. Питали ко сам, шта ми треба, рекли да их зовем, ако буде проблема. После сат су поново дошли, рекли да није безбедно и да морам код њих у базу. Нису ми дали да се покријем, него су ме они покривали. Ушушкали су ме, као бебу. Стварно је било интересантно и симпатично“.

Таџикистанске сузе за Србијом

Шибалић додаје да нису само Талибани имали меко срце, у готово свим земљама кроз које је пошао звали су га да се окријепи, да преспава у њиховом дому, умјесто у хотелу или под отвореним небом. Та гостољубивости ствара и трајне везе међу људима.

Једну од посебних веза успоставио је у Таџикистану. Стигао је касно у мали град, смјестио се у хотел и изашао у потрагу за рестораном.

„Био сам гладан као вук, јако ми се јео пиринач, њихов, такозвани плов. На једном месту немају, на другом не могу да се споразумем, на трећем нема. Ушао сам у неки ресторан, рекли су, овде је била свадба не радимо више“.

Међутим, у разговор са особљем умијешао се старији човек, питао га ко је, шта ради ту, гдје иде. Објаснио је:

„Седи, конобар, донеси шта жели да једе и пије. То је био газда ресторана, кроз разговор, дошао је до догађаја од пре 26 година кад су нас НАТО и Америка бомбаровали. Причао је како су нас уважавали, како су нас подржавали, да су плакали док су гледали како бомбе падају на Србију и Црну Гору. Он је и тада заплакао. Замислите како ми је било. С тим човеком сам остао у контакту“.

Нова књига карта за Јужну Америку

Са још пуно људи које је срео на овом путовању Драган Шибалић ће остати у контакту. Само они који су пратили његов блог на друштвеним мрежама знају колико је сусретљивих и добрих људи срео. Примали су га у своје домове, као најрођенијег.

„Не могу да опишем како се сада осећам, кад се сетим колико сам имао перипетија, мука, у Узбекистану сам се вратио хиљаду километара возом, да би надокнадио километар бициклом, јер су ми наплатили неку казну, бироктатија“.

Новац за ову авантуру Шибалић је обезбиједио продајом својих књига „Србија до Токија“ и „Ходочашће Светом српском земљом“, Косовом. Новац је био довољан да покрије основне трошкове током овог величанственог путовања. Имао је и мале спонзоре из свог Краљева.

„Углавном су ми помагали обични људи, донацијама и куповином књига, јављали су се током путовања. Њима бих највише требао да се захвалим. Да није било њих, питање је да ли бих стигао до краја. Не што не желим или не могу, већ због финансијских проблема. Међутим, током целог путовања су се људи јављали, били ми ветар у леђа, не само што се тиче финансија, кад је било тешко, много су ми значиле речи подршке“.

И током овог путовања сваки дан је писао. Потребно је само да среди записе, до септембра ће бити штампана књига о његовој побједи Азије, "Путу свиле". Они који воле његове авантуре, већ је купују, унапријед.

„Они ће добити и магнет са Монт Евереста, а нова авантура планирана је већ за ову јесен, желим у Јужну Америку, да бициклом прођем кроз Перу и Боливију“.

Пише: Сенка Милош