- Sama pomisao da neko ošamari dete mi okreće stomak. Zastrašujuće je kad vidiš 200 momaka u crnim uniformama, sa puškama u rukama, koji gurkaju ljude i decu u vagone smrti. Ako razmišljate o tome malo duže ne bude vam dobro, a glumac mora da pronađe način, da sam sebe indukuje da bi njegova gluma bila uverljivija. -

Rekao je to za “Glas Srpske” glumac Vuk Kostić povodom uloge u filmu “Dara iz Jasenovca” koji bi premijerno trebalo da bude prikazan u oktobru. Gledaoci će imati priliku da Kostića gledaju i u filmu “Koridor 92” koji donosi istinitu priču o herojskoj borbi za put  života.

–  Što više razmišljaš o tome sve ti je teže. U domaćoj kinematografiji nismo navikli na ustaše, jer se nisu pojavljivali mnogo – dodao je Kostić.

U filmu “Dara iz Jasenovca”  igrate ustašu Miroslava Filipovića, koliko je zahtjevna ova uloga i koliko teško se bilo prebaciti u jedan takav lik? Kako je bilo snimati scene za ovaj film?

Kostić: Bilo je veoma teško. Nisam imao mnogo dana snimanja, ali svaki put kad bih došao na set bilo bi mi teško, pogotovo kad vidim 200 momaka u crnim uniformama kako gurkaju decu. To je jezivo za oko. U domaćim filmovima smo navikli da viđamo one sa šubarama i masnim bradama, odnosno četnike. Oni su se više od ustaša pojavljivali u partizanskim filmovima, jer je jednostavno tada bila takva klima. Strašno je kada vidite ljude obučene u tu zloglasnu uniformu, koja je sama po sebi zastrašujuća. To je dobra opservacija, kada vidite da možete da stavite crnu kapu sa slovom “U” bilo kojem finom čovjeku ili profesoru i da  on automatski postaje Mengele. Toliko ljudi imaju otpor prema tome. Uloga ustaše Miroslava Filipovića mi je bila najteža do sada. Kako su dani prolazili mislio sam da ću se navići na te uniforme i na set, jer misliš da što duže vremena provodiš tu da će ti postati normalno da to radiš, ali nisam mogao. Grozim se na svakoga ko je grub prema deci, a da ne govorimo o scenama u filmu. Ne mogu da se pomirim sa tim.

Gledaćemo Vas i u filmu “Koridor 92”, kakva su vaša iskustva sa snimanja i saradnja sa banjalučkim glumcima?

Kostić: Saradnja je bila divna, radio sam sa mnogo banjalučkih glumaca. Aleksandar Stojković Piksi je moj dobar drugar, igrali smo zajedno još u filmu “Neprijatelj” i za njega me veže dosta uspomena. On je divan čovek koji je učestvovao u toj akciji od prvog dana rata. Hteo sam da pomognem i da svojim učešćem dočaram neke velike ljude koji su stvarno postojali i koji su tako lako položili živote za slobodu, braneći svoje kuće i porodice. Nema ništa časnije od toga, dati život za svoje najbliže.

Zašto je važno ekranizovati ovakve događaje i koliko to utiče na samu svijest gledalaca?

Kostić: Bitno je zato što se u današnje vreme takve vrline kakve je imao pukovnik Triva, koji je vodio svoje ljude ne računaju i ne boduju. Niko nije toliko lud da olako daje svoj život, ali ako imaš neki viši cilj onda ima smisla boriti se. Velika je greška reći da se tim ljudima, koji su položili svoje živote, nije živelo. I te kako im se živelo i mnogo su cenili svoju slobodu i život i zato su se tako muški borili. Kad  pogledaš da iza sebe imaš decu i da u Banjaluci umiru bebe, jer nemaju kiseonik, onda ćeš da daš sve od sebe, da jurneš još jače i ta tvoja borba će imati smisao, cilj i opravdanje. Tom čoveku koji se bori, u takvim trenucima su sve stvari jasne. On pred sobom nema nikakvih pitanja ni zabluda. Čovek koji brani svoju kuću ne može da ima postratne sindrome kao što ih imaju  ovi koji idu u Vijetnam i Avganistan  da pale tuđe kuće. Oni ne brane svoje, nije to njihova zemlja. Čast mi je bila da mogu da pomognem u ekranizovanju ovako važnih događaja za naš narod.

Kako je na Vas uticalo sve to?

Kostić: Kada se vodio rat, devedesetih godina, ja sam bio dečak.  Tada sam to pratio i plašio se. Veoma sam osetljiv na nepravdu, na slabije. To je pitanje morala. Kada tri crna psa kolju jednog malog belog, taj mali beli je automatski moj brat.

Šta je Vaša poruka publici nakon snimanja ovako značajnih događaja za srpsku istoriju?

Kostić: Da nikad ne smemo da zaboravimo heroje koji su se borili za nas. Sve će da bude rečeno na filmu. Voleo bih da se uradi još par filmova koji su bitni. Smatram da bi trebalo da se snimi i neki igrani, jer je ovo  dokumentarni koji ima posebnu težinu, jer će i ti ljudi koji su se borili pričati.

Koje uloge su Vam draže, one u kojima igrate negativca ili pak one u kojima ste pozitivan lik? Koje su za Vas izazovnije i koliko je važno unošenje ličnog u ulogu?

Kostić: Uvek se negativci više zabavljaju na snimanju. Imam mnogo uloga i filmova koji će mi ostati u lepom sećanju. Najdraži mi je “Igra u tami” jer je nekako moj. Ali i film “Mala noćna muzika”. Ne mogu da izdvojim nijedan posebno. Unošenje ličnog je veoma važno.

Kako je na Vas uticala pandemija virusa korona?

Kostić: Užasno me nervira ta situacija, ne želim da joj dajem mnogo pažnje. Svi treba da se čuvamo.

Kakvi su Vaši planovi za naredni period?

Kostić: Ne volim da govorim unapred, da se neki planovi i ideje ne bi izjalovili. Videćemo šta će sve da bude u narednom periodu, pa ćemo pričati o tome. Glumiću u seriji “Porodica”, ali o tome ne mogu ništa detaljnije da Vam kažem jer mi  ugovor ne dozvoljava.