Džon Stjuart Mil je rekao da je bolje biti nezadovoljni Sokrat, nego zadovoljna budala ili svinja. Kada sreća stane na put slobodi, onda stupa paradoksalna sreća slobodoumne ilegale. Sreća većine danas je privatno vlasništvo male grupe nad većinom. To nije  novost. Buržoazija, baronizam, liberalizam, fašizam itd. U čemu je kontinuitet? Dž. Mil je pravilno detektovao bentamovski utilitarizam kao nepravednu jednakost i to je neosporno, nije o tome reč. Jedna nedavna refleksija je zanimljiva. Kako beogradska „Politika“ javlja, u jednom delu „građanske“ BiH je zabranjen Deda Mraz. Neko je odlučio da sredstvima mas – medija i reklama derogira nešto što je svima već odavno neortodoksno i dobroćudno. Nisam pročitao tu vest u štampi podneblja u kojem je zabranjen dekica, pa me je iznenadila. Konsekvencijski utopizam, koji inače komponuje emfatična pojava Deda Mraza, nije dakle po sebi pesimističan. Koja se ideologija onda može kriti iza jedne naizgled eskapadne inicijative, a u suštini diskriminatorne, utilitarističke procene? 

Nepažljivi bi za to okrivili „islamski fundamentalizam“ ali ipak to nije u potpunosti tačno. Tridesetih godina prošlog veka Maks Horkhajmer, nemački filosof jevrejskog porekla je rekao: „Ko ne želi govoriti o kapitalizmu, mora ućutati i o fašizmu” (– Horkheimer, “Die Juden und Europa”, 115). On je došao na čelo pravca Frankfurtske škole tridesetih godina prošlog veka. Između ostalog, pravac ove važne škole obuhvatao je kritičku teoriju. U njoj filosofija za cilj nema samo metafiziku, nego aktivnu uključenost filosofije u savremena zbivanja u društvu. U tim okvirima predratne Evrope javile su se dve frakcije filosofa, koje su se trudile da objasne tendencije fašizma u kulturnom, ekonomskom, istorijskom i dr. Prva je govorila da je fašizam jedno pomračenje uma i kao takav ekscesna, iracionalna pojava tiranije. Drugi su tvrdili da je to itekako bio trijumf manipulativne racionalnosti . Nešto što je došlo kao proizvod društva koje je (ne)svesno bilo predmet manipulacije. Po ovom drugom, fašizam se sukcesivno oslonio na postojeći monopol (liberalizam i baronizam) i u stvari se nadovezao na aksiome i svetonazore koji predstavljaju dva momenta istog društva. Maks H. je logično morao pre početka rata da napusti Nemačku i u Francuskoj, a zatim u Americi nastavi rad ove škole. Realizacija predmeta njihovog izučavanja je poznata. Većina Jevreja nažalost nije imala tu eskapističku sreću. Takođe kao mi Srbi na Balkanu. Oslonivši se na postulate buržoazije i liberalizma, fašizam je prividno osudio elitizam, pervertno zloupotrebljavajući to u korist svog „morala“ i pseudo etike. Nacija, rasa kao vrhunski cilj, u tom smislu sve moralno opravdava, pa i istebljenje ljudi. To se naravno nije desilo naprasno. Prvo se rodila teza apstraktne zajednice, uvođenje masa u buduću vidljivu tendenciju ideje fašizma i isključenja ostalih u „milenijumskom carstvu sreće“. 

Šta nas to danas uči? Po gornjem sledu: buržoazija, baronizam, liberalizam, fašizam, u nesvesnim evropskim sredinama, kao što je naša, javila se ideja „građanstva“. Sam pojam se javlja kao da je neki frivolni neologizam, mazohistički relativizovan. Od starog Rima i antike do danas čudno srozan, ne samo diplomatski. Ovaj ispolitizovani i relativizovani termin, obično za svoje pokriće ima lažni ustavni patriotizam, koji se protivi suverenizmu, nacionalnim državama itd. Međutim, po mom mišljenju, nema razlike između shvatanja države kod nas u odnosu na evropsko. Evropa svesno drži da je nacija = država, dok jugoistočnije na svojoj karti smatra da je država etnička zajednica, koju treba „građanski“ osvestiti i prekomponovati. Iza toga se krije domicijelni neofašizam koherentan idiosinkraziji evropskog koncepta. Problem je što su politički medijumi pokušaja te realizacije promašaji. Budući nebitni, ipak egzemplarno i entitetski (gle entitetski?) su važni kao parta gornje ideje. Ne samo to, nego zanimljivo dokazuju da i u evropskoj nesvesnosti postoji nešto fašisoidno, a ne samo obrnuto. Naime, po tom konceptu „građanske“ BiH, svima makar medijski poznatom, asimilacija pojedinačnog nacionalnog etosa bila bi upravo suprotna evropskom (makar nominalnom) konceptu nacionalne, slobodne, pa i antifašističke države. Nisu problem po sebi samo medijumi i proklamatori takvog projekta već posledice stava destruktivnih namera. Te zlokobne subverzivne intencije alijenacije države, koja ne sme ni po koju cenu da se naslanja na ideje direktne fašizacije narodâ u novom, totalitarističkom (građanskom) ubijanju njihove različitosti. Deda Mraz je simplifikacija liberalnog fetišizma koja ne smeta. Sada, pak, oblici neoliberalnog građanstva žele reakcionarski, besmisleno, pod plaštom tobož religije, da ga „ukinu“. Ne znam kako se to inače radi, valjda zazidaju dimnjake, probuše čarape ili zabrane Koka – Kola reklame. Drugi su porivi posredi. 

Bilo kako bilo, iskre koje mogu da dovedu do nacionalnih požara mnogo su opasnije. One ovim samo pokazuju da su žive. Isti pokretači takvih bestijalnih, tribalističkih i (malo)građanskih pretenzija, u isto vreme su članovi defilea neofašističkih pokreta i bogato obezbeđene individue. Na pitanje novinara kako vidi svoju političku ulogu i da li je materijalno obezbeđen  - takav jedan „ideolog“ i „građanistički“ medijator, izjavljuje da ne želi da mu najbliži u budućnosti fakturišu da ih je „izneverio“. Jasna je potpuno dihotomija propale tendencije građanske jednakosti. Ne samo to, nego i hipoksija evropskih tekovina, u eksperimentima nad narodom koji je uvek slobodarski disao i drugima u suficitu „izvozio kiseonik“. Zarad opstanka kapitalističkog i privatnog, u međuvremenu dobro dođe malo švedskog stola neofašističke nastranosti. Hvala Bogu, banalno upakovanog u sitizenističku toleranciju i otvorenost. Zato je ne samo BiH, nego i neke druge države, zajednica determinisana vrhuškom političkih promašaja koji vladaju principom zadovoljnih svinja. Za to vreme nezadovoljni Sokrati nestrpljivo apstiniraju. Oni (mladi) su svesni činjenice da je cilj filosofije, po A. Badijuu, da sokratovski „pokvari“ omladinu. Ostaje nada da vidimo kako će se učenici usprotiviti ovom lošem času istorije, kod nekompetentnih nastavnika, koji su u prošlosti završili kurs pirotehnike. Prema tome, ko ne želi da kritikuje liberalizam, neka začepi o fašizmu. Život je dar od Boga i vredi ga svim silama zaštititi!

đakon mr Božidar Vasiljević