Да сам био на мјесту Kалинића, Чавића, Иванића, Босића и Шаровића

Да се на почетку мало нашалим у овој својој муци, али и поносу што издржавам, дакле, почећу са пошалицом о нама са алузијом на тестамент деде Пантелије:

"Драги моји политичари-предсједници партија, умишљене месије и државници, као што сам и сам, слутим да ми је вријеме Богу на истину ићи, па овај текст диктирам у перо медијима Републике Српске, све јер у вас, браћо, немам нимало повјерења. Наиме, ко је под вашом влашћу био, живио је послије рата несрећно у држави са најбољом могућом климом, са огромним природним и привредним ресурсима, са величанственим природним љепотама, те лијепим и паметним, а до ваше појаве у политици и часним народом.“

 Пишем ово, поштовани народе, у времену док сам при крају деветог дана ПРОТЕСТА постом на води, протеста због вишегодишње неодговорности, (у већини случајева недораслости историјском моменту) наше политике, институција-академске заједнице, борачке организације, те благог-недовољног утицаја Цркве Дабробосанске митрополије, односно у времену, задњој шанси Републике Српске да се у овом тешком историјском моменту српски народ и Република Српска усаборе, све као једини прави одговор бремену времена у коме живимо.

Да нам том Сабору донесемо декларацију, документ припремљен од највеће српске памети, документ који се односи на све сфере живота и рада Републике Српске у наредним годинама и деценијама.

Да се у том документу јасно подвуку црвене линије (поштовање Дејтонског споразума) као и омеђи дјеловање по том питању свих институција Српске и свих изабраних представника српског народа на свим нивоима, све као предуслов стабилности Републике Српске и посљедично искрено пружене руке Федерацији, односно, пружене руке другим конститутивним-државотворним народима везано за историјски договор на очувању мира, стабилности и развоја дејтонске БиХ, као и на основу тог јасног српског консензуса, односу према међународној заједници, посебно према пет чланица СБ, пет гараната Дејтонског споразума и гараната опстанка дејтонске БиХ.

ЗАШТО ОВАКАВ НАСЛОВ?

Имао сам довољно година послије рата да се разумијем у политичке процесе у дејтонској БиХ, што је најгоре, разумио сам се у њих, али се нисам бавио политиком до уназад десет година (због тога данас жалим).

Можда би се историја дејтонске БиХ сасвим другачије одвијала да прихватих понуду од стране Крајишника на слави за Светог Николу децембра 1998.године (упознао ме је добро још од почетка рата 1992. године, знао је шта и колико могу), можда бих ја био нови СДС „пројекат“ умјесто што су морали купити од социјалиста Чавића, можда би због тога данас Република Српска била здрава, богата, срећна, еколошки 100% чиста, била призната од друга два народа и поштована од међународне заједнице као вјечна категорија у склопу дејтонске БиХ.

Можда данас у политици, медијима и друштву у цјелини не би било медиокритета који нас трују, понижавају, пљачкају, завађају, можда...

Па да кренемо са чињеницама и само чињеницама, наиме, ова прича ће се свести у упоређивање резултата рада „највећих“ српских политичара послије политичког „смакнућа“- одласка до тада неприкосновеног Момчила Крајишника у Хаг, чињеница које се односе на то шта су поменути могли и морали заједно урадити за Републику Српску, све због одговора бремену времена на прави начин.

КАЛИНИЋ-ШАРОВИЋ-ДОДИК-ИВАНИЋ (2000-2004)

У то доба су именовани имали све у својим рукама, тада је Република Српска била само Република Српска српског народа, значи, имала је по изворном Дејтонском споразуму све прерогативе државе (законодавну, извршну и судску власт), имали су војску, привреду, природне ресурсе, још увијек позитивну послијератну енергију народа, имали су до душе и и велики притисак међународне заједнице, притисак коме се стратешки могло и морало одговорити ТРАЈНИМ ДОГОВОРОМ о дејтонској БиХ.

Договором са Федерацијом уз посредовање странаца-неким уступцима везано за надлежности СМ и међународно признате БиХ, све да би се на основу тог договора Република Српска овјерила као што је и писало у Дејтону, (Република Српског народа и осталих грађана), све кроз признавање изворног Дејтонског споразума у институцијама система ПС БиХ и Вијећу народа БиХ-  (ЗЕЛЕНИ СРПСКЕ су 2012. године то тражили од наших политичара, има текст у архиву Фротала РС под називом - ЕКОЛОШКА ПАРТИЈА: ВЕТО НА СВЕ РАЗГОВОРЕ СА ФБиХ ДОК СЕ НЕ УСВОЈИ ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ).

Том писменом и саборном политиком позиције и опозиције би се спријечило избјегавање муслиманске политике да у пракси Дејтонски споразум призна у институцијама система (они га и данас не признају, јавно говорећи да је Устав БиХ октроисан-наметнут), са једне стране.

Са друге, међународна заједница би прихватила српске уступке и „замолила“ - објаснила својим штићеницима да је логично да се Дејтонски споразум овјери у институцијама међународно признате БиХ.

Са треће, тиме би се избјегле трагичне посљедице наметања десетина неуставних институција од стране Високог представника у наведеном периоду.

ЧАВИЋ-ИВАНИЋ-ДОДИК (2004-2010)

То је посебно трагичан период за Републику Српску, не улазећи због чега, да ли су уцјене, неспособност, неслога, сујета...

Чињеница је да смо се и тада „одрекли“ много чега дословце низашта, односно, да су нам све одузели наметањем, а да смо ми то све поданички прихватили кроз институције система.

Тврдим данас, а тврдио сам и тада, све као човјек који се није бавио политиком, али сам се у њу, наше политичаре и историјске процесе довољно разумио да сам сигуран како смо уз писмену и чврсту преговарачку причу могли вратити пола отетих надлежности, овјерити Републику Српску у ПС и Вијећу народа БиХ, ријешити државну имовину...само за један уступак који је једино битан најутицајнијем дијелу међународне заједнице, то је пристајање на „ЗАЈЕДНИЧКУ ВОЈСКУ“.

ДОДИК-БОСИЋ-ИВАНИЋ (2010-2018)

То је био период у коме нам је скоро све одузето раније, период када је робусни Додик почео да озбиљно прича причу о супростављању међународној заједници и Високом представнику, период када су геополитички односи до 2014. године ишли на руку Републици Српској, све да се усабори око стратешког развоја и крене јасном и чврстом политиком до циља-стварног признања од стране Федерације и међународне заједнице, укидања Високог представника, одласка троје страних судија из Уставног суда БиХ и рјешавања државне имовине како је и предвиђено Уставом.

Резултате знате, посљедице живимо данас, значи, умјесто договора-усаборења по кључним питањима, јасног стратешког развоја и ЧВРСТЕ, али на Уставном праву загарантоване политике да овјеримо Републику Српску, ми смо у овом времену кренули у никад веће подјеле у друштву, криминал, уништавање и распродају природних ресурса еспких размјера, нерегуларне изборе, свакодневне тензије са подмуклим и због међународних околности и безобзирним противником из Федерације...

 ДОДИК-ШАРОВИЋ-БОРЕНОВИЋ (2018-2022)

Наставак агоније, подјеле, издаје, поново прелетачи, криминал, распродаја природних ресурса, медијска манипулација (лаш је постала истина), политиканство, неспособност, сујета и нарцисоидност политичара, непоштени избори... са једне стране.

Са друге, агресивна муслиманска политика потпомогнута ментором, сатанизација српског народа, пријетње ратом, блокаде Републике Српске гдје год је то могуће, све везано за изворе финансисрања, одлазак десетина хиљада наше младости...

На крају да поентирам са појашњењем наслова, значи, да би среће да прихватих Крајишников приједлог и уђох у СДС као његов сарадник, умјесто што радих са мојом МЕГОМ, сигуран сам да би овакав наслов ове колумне био најкасније 2006. године:

ЛАЗАРЕВИЋ-ДОДИК-ИВАНИЋ, тројка која је трасирала пут до ЗДРАВЕ, СРЕЋНЕ И ВЈЕЧНЕ Републике Српске.

 вако нам остаје да нас бог погледа,  да овај мој ПРОТЕСТ поста на води због Сабора издобри, односно, да све институције, од митрополије, до Анурса, Сената, борачке, оба универзитета и партија у НСРС прихвате иницијативу ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ о сазивању и њиховом заједничком одржавању свесрпског Сабора, чиме би Република Српска постала стабилна, а забринути народ презадовољан због договора подијељених политичара и коначног буђења- стајања на страну народа, од рата, увијек само властима оданих институција и академске заједнице (част појединцима).

П.С. Не могу написати ко је све до сада од позваних поджао Сабор (биће кад дође вријеме, односно, уочи кризе кад више нећу моћи устати, а не писати), али да се не лажемо, све овиси о три човјека, благослова митрополита Хризостома (неке владике су благословиле), Милорада Додика као вође власти и Милана Милићевића као вође опозиције.