Романија гора од јунака је одвајкада одгајала Обилиће, хероје који су по својим подвизима и својим херојством оставили траг у историји српског народа. Један од многобројних, таквих хероја био је Милун Мимић, родом из села Подкрајева, општина Соколац.

Милунова тешка животна прича почиње током Другог свјетског рата, када га као дванаестогодишњака хапсе и одводе усташе, упркос молбама његове мајке да поштеде дијете, које није бирало мјесто и вријеме кад ће се родити, које није знало ни шта је рат и које није било низашта криво нити дужно.

Усташе је у том прогону Срба из Подкрајева предводио њихов комшија Дураковић, који је несрећну жену док је молила за живот сина и плакала додатно понизио ударивши је и одгурнувши, након чега је одвео дјечака са групом мушкараца на стријељање.

Усташе су их довеле на мјесто на којем су, првобитно требали бити стријељани, све до једног. Међу тако пореданим и свезаним један до другог нашао се и мали Милун, који још увијек није био свјестан шта се дешава и зашто је судбина њему одредила баш овакав пут.

Сви осим малог Милуна бејаху ликвидирани на најсуровији начин, како су ономад само усташе то радиле, клањем ножевима. Све су их одреда заклали, само мали Милун, по вољи Божијој остаде жив међу њима, а да то усташки крволочници нису примјетили.

Након што су се увјерили да су „одрадили посао“, усташе су напустиле мјесто овог страдања и отишли у даље злочиначке походе.

Тако везан, дјечак Милун је два дана и двије ноћи лежао међу мртвим људима, његовим комшијама, а да би се ослободио, гризао је свезе, којима су били везани. Успио је јер је младост ваљда превладала, али и очајничка жеља за животом, који је  тек почео за њега.

Одмах након што се ослободио, Милун је побјегао свом ујаку, Петку Лиздеку, команданту тадашњих мокрањских четника. Легенда каже да је један од повода за мучење овог дјечака био тај што он није хтио да изда своје рођене, гдје су, гдје се крију, јер и по очевој и по мајчиној линији многи су тада били у четницима.

Милун је до краја рата остао код ујака Петка у мјесту Штација на Романији, гдје му је помагао, хранио живину, али и обављао друге послове, како би био користан и скренуо мисли са прогона и мучења које је доживио од усташа.

По окончању рата, као шеснаестогодишњак се враћа кући у Подкрајеву код Сокоца, а сазнавши за то, његови рођаци који су били у партизанима, дошли су код њега и кренули са испитивањем гдје му је ујак и рођаци који су били у четницима.

Милунов отац је, вјероватно несрећним случајем, али и у намјери да не ода информације гдје се налази Петко Лиздек, убијен од стране партизана, који су на све начине покушали сазнати информације гдје је Милун био и гдје се Петко Лиздек крије, као и многобројни њихови рођаци који су били на страни четника током рата.

Мисао да ће у свом селу, по окончању рата, сретно проводити своју младост и да је ружним стварима у његовој прошлости дошао крај, очево убиство је прекинуло. Сазнавши да су му оца убили партизани, Милун поново бјежи из родног села, не желивши да га иста судбина дочека.

Према легенди и причама оних који су га познавали, Милун Мимић је био посебно познат у крају по својој љепоти. Имао је дугу коврџаву косу и био је баш онакав „какви су четници и хајдуци са Романије“.

Стицајем околности, током бјекства од стране Удбе, долази до села Милетине код Каљине, гдје се заљубљује у младу Савићку са тог краја. Она га је дуго времена скривала у својој штали, у сијену, али је убрзо неко од тадашњих издајника то сазнао и дојавио Удби.

Из Каљине бјежи у Тријешће код Мокрог. С обзиром на то да није смио наложити ватру тамо гдје се скривао, а усљед ниских температура у зимском периоду, Милуну су те године отпали нокти и са руку и са ногу, усљед велике хладноће и смрзавања у природи.  Ипак, младост све то подноси и по доласку прољећа стиже и он о Ђурђевдану ујаку Петку Лиздеку на Штацију.

Код њега сазнаје да су му дјевојку мучили удбаши, тукли и на свакојаке начине понижавали, само да каже гдје је Милун и куд је побјегао. Трпјела је она муке послијератног терора, само да не изда љубав Милунову. Кажу да су је удбаши одвели на игранку, гдје су је тјерали да пјева партизанске пјесме, на шта је она, као поносна Српкиња, отпочела пјесму: „Ој Милуне моје мило јагње, чувај косе кроз јелово грање…“.

Знала је шта је чека и није жалила због тога, те је након тога, Удба одводи у затвор, гдје су је још неко вријеме мучили и тукли све док није издахнула.

Вијест о смрти своје дјевојке Милун је тешко поднио, а ако узмемо у обзир и очеву смрт, те неуспјели покушај ликвидације од стране усташа, може се рећи да су Милунових двадесет година живота обиљежиле тешке животне трагедије и смрт блиских људи.

Једног дана одлучи да посјети стару мајку и старијег брата Миломира, али њега тада не затече у кући, па рече: „Мајко, донеси ми маказе да одсјечем косе“, које су иначе тада биле дуге до његове стражњнице, сплетене у плетеницу.

„Остављам брату Миломиру моје косе у аманет, за успомену, нека га сјећају на мене“, а несрећна жена не знајући шта јој рече њено дијете, бризну у плач, загрли га јако, као да је знала да је тај сусрет њихов посљедњи.

Милун одатле бјежи у село Сабанке код Нишића са још тројицом његових сапутника, гдје се скривају у једној брвнари неко вријеме. Неки Топаловић, који им се представљао као пријатељ, једно вријеме им је доносио хране и воде, а убрзо им тај исти „пријатељ“, након једног доласка казује да иде да им донесе ракије, што је Милуну тада се учинило сумњиво, јер ракију никад нису ни тражили.

На крају се Милунове сумње обистинише, лажни пријатељ, наводни Топаловић, открио је Удби њихово склониште, а убрзо затим их опколи војска и полиција. Нису хтјели живи да им падну у руке, те један од њих баци бомбу испод себе, док Милун испали два метка себи у главу из пиштоља, те тако прекрати своје муке.

Милун је себи одузео живот 1952. године у својој 26. години живота. Тијела Милуна и његових сапутника сахрањена су најприје у Сабанцима, а након неког времена, старији Милунов брат Миломир тијело млађег брата преноси у породично гробље у село Подкрајева и сахрањује крај оца, којег су убили рођаци партизани.

Несрећна мајка Анђелка и њено напаћено срце су то све тешко поднијели, а Бог ју је поживио доста дуго након мужа и сина, те је доживјела дубоку старост и умрла 1987. године.

Након смрти брата, Миломир одлази са породицом у Београд и односи косе покојног брата, свезане у плетеницу, које му је Милун оставио као успомену. Косе бијаху устакљене и урамљене, а једног дана Миломир одлучи да их расплете, што и учини, након чега му Милун „дође у сан“ и затражи да врати косе онако како су биле.

Миломир је након тога обишао цијели Београд не би ли нашао фризера, који ће моћи да врати косе, нит по нит у онај положај, у каквом их је ономад Милун везивао. Велики шок је Миломир тада доживио, те након што је нашао фризера који је вратио косе у првобитно стање, замоли своје потомке да их чувају „као очи у глави“.

Миломир је преминуо неколико година након тога, а сахрањен је у Панчеву.

И сада у селу Подкрајева код Сокоца леже Обилићи и њихове мајке, али и у другим селима са подручја Сарајевско-романијске регије, а за којима се и дан данас понека суза пусти, од оних који су их се сјећали, али и слушали приче о њима, а све са жељом да не падну у заборав, јер само српске мајке рађају Обилиће.

Милун је био само један од момака који је свој живот дао како би остао досљедан српству, који се није продао ни након великог прогона и који је претрпио велике муке, најприје од усташа, а касније и од удбаша.

Међу људима који су га издали и који су га прогонили били су и неки Мимићи, његови блиски рођаци из села, који су жељели да се на тај начин докажу тадашњој, новој власти.

Аутор: Биљана Продановић