Волгоград је један од највећих градова у Русији. У њему живи више од милион становника. То је град који је постао велики индустријски и трговински центар, град који је кроз историју промијенио неколико назива, и град који је познат широм свијета захваљујући једној од најкрвавијих битака која је промијенила ток Другог свјетског рата.

Док се звао Стаљинград, у њему су постојале двије цркве. Сада их има тридесет, уз једну џамију. Волгоград који има аеродром, двије жељезничке станице и луку, годишње посјети око 800.000 туриста. Све веће улице пружају се дуж Волге, индустрија је смјештена у сјеверном дијелу града, у центру су позориште, жељезничка станица, тржни центри. И тако се град пружа линеарно, односно 90 километра низ Волгу. Једна од атракција Волгограда је и линија брзог трамваја, која је дјелимично изграђена по стандардима метроа, а шест станица ове линије налази се под земљом. У дијелу града, на улазу у канал “Волга-Дон“, налази се споменик Владимиру Иљичу Лењину, који се нашао у књизи Гинисових рекорда као највећи споменик на свијету подигнут једној историјској личности.

Међу мноштвом архитектонских концепата и утопијских теорија посебно мјесто заузима идеја линеарног града који образују велике дуге улице. Иако замисао датира још из деветнаестог вијека, највеће интересовање изазвала је код совјетских архитеката двадесетих и тридесетих година прошлог вијека. Тако је рецимо Николај Ладовски предлагао да се повежу Лењинград, данашњи Санкт Петербург и Москва тако што би дошло до промене њихове уличне мреже. Дуга главна улица, Тверска, требало је да постане главни вектор развоја града и оса која повезује двије престонице.

Архитекта и теоретичар урбанизма Николај Миљутин у својој чувеној књизи из 1930. године „Соцгород“ изложио је своју концепцију линеарног града. Она је била базирана на идеји децентрализације индустрије и размјештаја стамбених блокова преко пута фабричких комплекса. Захваљујући таквој структури град је могао да расте без ограничења, избјегавајући формирање пренатрпаних дијелова. Међутим, све те тероретске грађевине остале су само на папиру, мада су у одређеним тренуцима имале мношто сљедбеника.

Свој издужени облик Волгоград је добио још у шеснаестом вијеку, захваљујући историјском положају дуж обала ријеке Волге. Таква структура града је била условљена потребом за отпремање терета ријеком, робе коју су производиле локалне фабрике и занатске радионице. Око тих индустријских центара формирани су стамбени дијелови који су се „низали“ на јединствену осу ријеке.

Слична шема развоја градске територије сачувана је и послије револуције. Нови рејони који су ницали као радничка насеља раширили су се дуж обала у дужини од 30 километара. За вријеме Другог свјетског рата више од половине свих грађевина у Волгограду било је сравњено са земљом. У страшној Стаљинградској битци са лица земље збрисани су читави стамбени квартови.

Међутим, и послије рата град је наставио да се развија линеарно. Према генералном урбанистичком плану из 1945. године приобални дiо био је ослобођен индустријских објеката, магацина, војних грађевина које су одсијецале стамбено подручје од Волге. Највеће послијератно градилиште налазило на Мамајевом кургану на обали Волге, гдје је 15. октобра 1967. године свечано откривен споменик „Херојима Стаљинградске битке“. На њему су радили вајар Јевгениј Вучетић, архитекта Јаков Белопољски, као и инжењер-пројектант Николај Никитин, један од пројектаната телевизијског торња Останкино у Москви. Пошто је на изградњи споменика био ангажован „Сталинградгидрострой“ који је градио и Волшку хидроелектрану, коришћени су исти материјали, бетон, метал и гранит.

Прије него што је градња почела, Мамајев курган рашчишћаван је од мина, граната и авионских бомби неколико мјесеци. Поред тога откривене су и пребачене на сусједно мјесто зеједничке гробнице. Потом су на рашчишћеном терену направљени вјештачки насипи и косине, постављен темељ главног споменика. На Мамајевом кургану подигнуто је неколико објеката, скулптура „Стајати до смрти“, зидови-рушевине, Дворана Војничке славе и споменик „Мајка одаџбина зове“ која је била уписана у Гинисову Књигу рекорда. Укупна висина износи 85 метара, док је дужина фигуре 52 метра. Споменик је иначе био замишљен као дупло нижи, да би на молбу генералног секретара партије Никите Хрушчоова, Вучетић, који је иначе српског поријекла фигуру продужио, како би била виша од америчког Кипа слободе. 

У састав Волгограда 2010. године ушло је и 28 насеља и острво Сарпински што је на карти промијенило конфигурацију града. Међутим, принцип линеарне градње је сачуван. Град данас захвата површину од 56,5 хиљада хектара. Овде се налази и најдужа улица у Русији–Продољна која је дуга више од 50 километара. Територији града припада и мост преко Волге, преко којег је сјеверни дио града повезан са тзв. „ градом-сапутником“, Волжонским.

Историја Волгограда датира из 16. вијека када су Астархански и Казански канати припојени територији руске државе. Као резултат тих територијалних промјена, југоситочне територије остале су незаштићене, а 1859. године цар Иван Грозни одлучио је да се тамо оснује град. Будући град је успостављен на јединственом месту, на дијелу Азије у европском делу Русије. На тој територији од давнина је био пут којим су номадска племена користила своје инвазије у Европу из азијских дубина.

По легенди, град је добио име Царицин, по имену реке Царице, притоке Волге која је касније пресушила.Град је основан као дрвени дворац, тврђава 1589. године, када је назив „ Царицинска тврђава“ први пут поменут у једној царској повељи. Царицин, како се првобитно звао, изграђен је на стратешки важном мјесту најмање удаљености Волге и Дона и на раскршћу путева од којих најважнији онај из Европе за Кину.

У Царицинској тврђави 1608. године изграђена је прва црква, а до 1670. године тврђава је била освајана више пута од стране различитих освајача, и била је мета татарске инвазије, пљачкања и пустошења. Године 1708., Царицин је припојен Казанској губернији, да би 1719. године био припојен Астраханској губернији. У Царцину је 1814. године, почела да се гради лука, а први теретни брод пристао је четири године касније. Од 1857. године из волгоградске луке су почели да испловљавају путнички бродови, који су саобраћали од Царцина до Нижнег Новгорада. Прво позориште у граду изграђено је 1872. године, а први биоскоп 1907.године. Од 1913. Царицин је добио струју, трамваје и асфалт.

За вријеме Руског грађанског рата у новембру 1917. године у Царицину је проглашена совјетска власт. Године 1918., Царицин је био опсједан од стране Бијеле армије генерала Краснова. После заузећа Царицина од стране Црвене армије 2,5 хиљаде чланова угледних и богатих породица било је стријељано и бачено у Волгу.

Град је применован у Стаљинград 10. април 1925. године, а славу је стекао за време Другог светског рата када се у њему крајем 1942. године одиграла чувена Стаљинградска битка. Битка је почела 17. јула 1942. године. Масовна њемачка бомбардовања 23. августа су разрушила град, убила више од 40 хиљада људи и уништила више од половине градских резерви. До септембра град је бомбардован од стране њемачке авијације више од 400 пута. Након тог периода у граду није остало ништа осим рушевина. Битка за Стаљинград је била једна од највећих битака Другог свјетског рата, и сматра се најкрвавијом битком у људској историји.Њемачка страна изгубила је око милион и по војника, односно око четвртину од укупног броја војника који су ратовали на совјетско-њемачком фронту. Совјетски Савез је изгубио отприлике исти број војника, а град је у потпуности био уништен. Историчари тврде да је педесетих година када су отворене архиве и пребројавани губици, Стаљин наредио да се престане са збрајањем након што се стигло до два милиона. Неке процјене говоре да је за Стаљинград живот дало преко три милиона војника и цивила.

Године 1944. почело је обнављање Стаљинграда које је због велике материјалне штете дуго трајало. Град је поново изграђен и насељен, али је сачувао претходни систем градског планирања. Предузећа и складишта су била премјештена из приобалског дијела града у друге дијелове, захваљујући чему су стамбени дијелови града добили приступ реци Волги.

Дана 10. новембра 1961. године, Стаљинград је по одлуци Никите Хрушчова, који је вршио дестаљинизацију тадашњег Совјетског Савеза, осам година послије Стаљинове смрти, преименован у Волгоград, а сви Стаљинови споменици у граду су уклоњени. Град је добио звање „Град-херој“ 8. марта 1965. године које се додељивало градовима који су страдали од стране њемачких окупатора за вријеме Другог светског рата.