Љубинко Нешковић је рођен 12. октобра 1954. године у селу Ријећа на подручју соколачке мјесне заједница Каљина. У Каљини је завршио основну школу, а Саобраћајно-техничку у Сарајеву. Након завршетка средње школе враћа се у Соколац и запошљава се у "Аутотранспорту", једној од организационих јединица великог дрвопрерађивачког комплекса „Романија“.

Члан Фудбалског клуба „Гласинац“ постаје 1975. године, у вријеме када се почињу отварати врата свјетлије будућности овог фудбалског колектива. Играо је у генерацији која је „Гласинац“ из најнижег ранга довела у друштво регионалних лигаша БиХ, што је био четврти ранг у тадашњој великој земљи – Југославији. Био је то, мора се нагласити, прави подвиг у том времену.

Старији љубитељи фудбала у Сокоцу не могу заборавити играча који је на леђима носио број осам, играо у линији која је креирала нападе „Гласинца“, осмишљавала акције које су веома често завршавале головима у мрежи противника, и, наравно, изазивале одушевљење гледалаца на трибинама соколачког стадиона. Памтиће се Љубинкове маестралне игре, филигранско додавање лопте најистуренијим играчима, фудбалерима задуженим за голове, његова бриљантна техника, вансеријско баратање лоптом, умијеће које човјек носи у генима, оно што је немогуће научити на тренизима. По томе се препознавао у својој генерацији. Нећемо претјерати ако кажемо да фудбалер такве технике још није рођен на овим просторима.

Тадић Мило, Шука Јадранко, Миловић Мирко, Ковачевић Душан, Паунић Мирослав, Нешковић Љубинко (стоје с лијева на десно)

Кнежевић Зоран, Врабац Динко, Паунић Илија, Реновица Милан, Шука Миломир, Гавриловић  Драган

Наравно, многи већи клубови су га жељели видјети у својим редовима, али је он остао вјеран свом Гласинцу.

Фудбалску каријеру Љубинко завршава 1983. године, али не одлази из фудбала. Остао је на Стадиону „Бара“ да фудбалском умијећу подучава младе. Радио је са омладинским селекцијама „Гласинца“. Успјешно је водио и сениорски тим. Дакле, био је и фудбалски учитељ.

Сви који су га познавали памтиће га као тихог, скромног човјека, вриједног радника, доброг пријатеља, увијек спремног да помогне.

Био је узоран супруг и родитељ. Са супругом Драгињом добио је кћерку Душицу. Доживио је и радост рођења унука.

Многе је у животу битке Љубинко добио, посебно на спортском пољу, али против опаког вируса није могао. Преминуо је 23. јула 2020. године.

Хвала му за доброту коју је показао у овоземаљском животу, за све што је урадио као радник соколачке Дрвне индустрије и, наравно, за оно што је учинио за соколачки спорт.