Сценариста и режисер Маја Новаковић, која је родом из Братунца, рекла је да ће њена трећа филмска прича бити везана за завичај, као и претходна два документарна филма која су вишеструко награђивана на престижним свјетским фестивалима и била квалификована за номинацију за „Оскара”.

Новаковићева, која је завршила историју умјетности у Београду и сада је на докторским студијама, каже да су поднебље у којем је одрасла и контакт са природом били пресудни за атмосферу њених филмова.

Она је истакла да ће њена нова филмска прича бити подједнако лична као и њена претходна два награђивана филма „А сад се спушта вече” и „Ко ће покуцати на врата мог дома”.

- Одрастала сам окружена природом. Из те блискости са природом црпила сам инспирацију за филмове. Природа, тишина и једноставност живота у руралном окружењу научили су ме да цијеним оно што је често невидљиво у ужурбаности савременог свијета - прича Новаковићева.

Тај начин живота, каже, показао јој је да је љепота у ситницама – у игри свјетлости, звуку вјетра, разговорима који носе народну мудрост.

„Моји филмови су директан одраз тог искуства”, навела је Новаковићева.

Она је указала да је за младе важно да буду свјесни ко су, јер ту могу открити извор снаге, идентитета и инспирације.

- Не морамо остати заглављени у прошлости, али можемо из ње црпити енергију да стварамо нешто ново. Наш идентитет нам даје јединствену перспективу коју можемо донијети свијету - истакла је Новаковићева.

Када млади разумију себе, ко су и одакле долазе, указује она, онда могу стварати са већом аутентичношћу и дубином.

- Управо у томе лежи универзалност – када дубоко разумијемо своје локално, оно постаје дио нечег много ширег, разумљивог свима - поручила је Новаковићева.

Она је нагласила да је снимање филмова на простору гдје је рођена, посебно остварења „Ко ће покуцати на врата мог дома”, било изазовно због временских услова.

- Снимање сам планирала према временској прогнози како бих искористила сњежне падавине. Зима са својим кратким данима представљала је додатну препреку. Требало је стићи на локацију по непроходним путевима и завршити све док је још било дневне свјетлости - прича Новаковићева.

С друге стране, каже, сам процес је био врло интиман, а теме које је обрађивала – туга, губитак и усамљеност – биле су емотивно интензивне, што је захтијевало додатну пажњу и деликатност.

Изазови су били и техничке природе, рад са природним свјетлом, ограничена опрема и непредвидивост времена и неприступачност терена.

- На крају, све то је допринијело и аутентичности филма - додала је Новаковићева.

Она је навела да су главни актери филмова њене комшије и људи са којим је одрастала, који су глумили сами себе, па су се одлично снашли у својим улогама.

- Већ сам их од раније познавала и знала да могу помоћи у причању приче коју сам жељела испричати. Са бакама Винком и Обренијом, које се појављују у првом филму, као дијете сам чувала овце. Увијек ме занимало о чему размишљају док проводе цијели дан на ливади са стадом. Визуелизација тих слика из дјетињства била је полазна тачка за стварање тог филма - рекла је Новаковићева.

Она је додала да јој је било важно да забиљежи мале, често једва примјетне детаље свакодневног живота скромних људи и њихову повезаност са природом.

- И код другог филма познанство са главним протагонистом је била велика помоћ. Најсигурније се осјећам када причам наизглед мале приче из свог окружења, јер разумијем и осјећам атмосферу, дух људи и мјеста - навела је Новаковићева.

Она је рекла да је жељела да исприча приче које су биле у њој од када је због студија напустила родни крај и природу.

- Само промишљање да сваки човјек, без обзира на то колико се његов живот чини жобичнимж, има своју дубоку вриједност и причу која заслужује бити испричана. Често су управо те приче најуниверзалније и најдирљивије -рекла је Новаковићева.

Када је ријеч о наградама, Новаковићева је истакла да јој је најдража награда публике на француском фестивалу „Антреви Белфор”, јер је то била прва награда коју је освојила, а од чијег је финансијског дијела купила фото-апарат којим је комплетно снимљен други филм.

- Друга омиљена награда је са фестивала 'Фул фрејм'  у Сјеверној Каролини која је квалификовала филм за номинацију за 'Оскара', а морам додати и ону трећу – Гран при на фестивалу у Шефилду у Енглеској, гдје је други филм имао свјетску премијеру у главном такмичарском програму - рекла је Новаковићева.

Међу осам филмова, укључујући документарце Тилде Свинтон и оскаровца Кевина Мекдоналда, филм Маје Новаковић је проглашен најбољим, а та награда аутоматски га је квалификовала за номинацију за „Оскара”.

Новаковићева је божићне празнике провела у родитељском дому у Побрђу код Братунца
и евоцирала успомене из дјетињства тражећи слаткише и орахе у слами и шетајући шумом, а дио тог доживљаја ће сигурно бити уткан у њен нови филм.