Маја Жужа (рођ. Којић) спада у ред најзначајнијих личности на пољу музике и музичког стваралаштва у новијој, послијератној историји општине Пале. Било би нам потребно много времена да напишемо све оно што је она постигла током своје музичке каријере.
У интервјуу за Катеру, Маја Жужа говорила нам је о својој досадашњој каријери, првим почецима на пољу музичког стваралаштва, како је и зашто одабрала или како она каже, како је „клавир одабрао њу“. Разговарали смо и о бројним наступима, фестивалима, наградама и признањима које је стекла уз много рада и труда.
Основну школу и Гимназију завршила је у Палама, као вуковац са просјеком 5.00. У истом периоду похађала је и завршила основно и средње музичко образовање у Источном Сарајеву. Музичку академију завршила је 2008. године као најбољи студент Универзитета, за шта је награђена наградом „Војин Комадина“ и орденом Светог Стефана другог реда, од стране тадашњег предсједника Републике Српске Милана Јелића.
Како се музика појавила у Вашем животу и како су изгледали први почеци музичког школовања?
Маја Жужа: У моме сјећању не постоји „велики прасак“ након којег сам постала свјесна љубави према музици. Од када памтим, била је дио свакодневнице у родитељском дому. Музички инструменти – играчке, такође. Расла сам уз њих без јасне свијести о музици као професионалном позиву. Нисам одабрала свој инструмент. Тврдим да је клавир одабрао мене.
Првобитна идеја, која је резултирала поклоном за пети рођендан, била је класична гитара. Хипнотишуће дејство рок музике бивше Југославије којој су ме (између осталог) излагали родитељи, несумњиво је учинило своје. Међутим, десио се судбоносни одлазак у госте код рођака који су имали клавијатуре...и, догодило се!
Почеци школовања датирају из 1993. године. Било је то тешко вријеме за свакога. Вријеме опстајања, а не вријеме нових почетака. Међутим, у мом животу се догодио почетак нечега што ће обиљежити цијели мој живот. Уписала сам Основну музичку школу на Илиџи, смјер за клавир.
Колико је било тешко у том ратном периоду се концентрисати на музику и одлазити на часове у музичку школу?
Маја Жужа: Моја сјећања на рат су сјећања дјетета. Нисам тада поимала тежину ситуације у којој смо се налазили. Сем иницијалног страха за сигурност и живот чланова породице, године школовања су протицале наизглед лако. Прави терет жртве и одрицања осјетили су моји родитељи. Ти људи су од ничега стварали услове за мој рад и напредак. Захваљујући њима, похађала сам школу, вјежбала клавир и борила се са искушењима малих пијаниста онако како бих то радила и у нормалним околностима.
Са временске дистанце од скоро тридесет година мислим да нам је музика у тим временима помогла више него што смо и сами били свјесни. Не сумњам да смо у очима околине изгледали у најмању руку смијешни: „Забога, рат је, а они воде дијете на клавир!“ Данас се смијем сјећању на то.
Колико значајно искуство сте стекли током основног и средњошколског музичког образовања и да ли је оно било добра „одскочна даска“ за даље образовање?
Маја Жужа: И јесте и није. Школовала сам се у ратним и послијератним годинама. Промијенила сам, стицајем околности, много образовних установа и професора инструмента. Педагошки приступ и квалитет знања који су ми пружали неки од професора су били изузетни, док неки други нису. Учила сам и од једних и од других, јер од свакога се има шта научити. Чак и када учимо како НЕ треба, таложимо искуство за будућност.
Можда је моја припрема за академске студије могла бити боља, међутим таква каква је била (у датим околностима), научила ме је упорности, сналажљивости, отимању знања и искустава и максималном искориштавању сопствених потенцијала у рјешавању проблема.
Како су изгледали студентски дани на Музичкој академији и колико сте задовољни стеченим знањем и искуством у том периоду?
Маја Жужа: Студије клавира на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву памтим као један од најљепших периода у свом животу. Било је непроцјењиво посјећивати и слушати предавања најеминентнијих професора из БиХ и Србије који су били ангажовани код нас. Ти људи су нас учили и струци и животу. Сваки савјет који су нам упутили, био је више него драгоцјен.
О посвећености и квалитету знања које су нам несебично преносили излишно је говорити. Ти су људи били истински заљубљеници у музичку умјетност и много од те љубави пренијели су на наше генерације. Многи, на жалост, више нису међу живима, али сјећање на њих и данас живи у нашим студентским анегдотама и кроз наше умјетничко и педагошко дјеловање.
Колико су Вам значајне све награде и признања које сте добили током досадашње каријере, попут награде „Војин Комадина“ или ордена Светог Стефана?
Маја Жужа: Свакој награди и признању које сам икада добила, претходио је огроман рад и жртва. Себи сам увијек постављала високе циљеве и залагала сам се да их у предвиђеном року остварим. Урођена амбиција и такмичарски дух вукли су ме напријед у тренуцима када је било заиста тешко, а таквих тренутака је било много током школовања.
Човјек који се много улаже у нешто, много се и потроши. Вјероватно је то разлог што сам свако уручење награде или признања доживљавала нормалним. Заиста се не сјећам неких нарочито наглашених емоција у вези са тим догађајима. Признања и награде из периода школовања биле су ми важније због мојих родитеља, него због мене. Знала сам да се радују. За мене је то био начин да им се, барем тако, одужим за све што су за мене учинили у вријеме мојих почетака.
Како је изгледао Ваш први солистички концерт и да ли ипак можете да издвојите неке награде које су посебне и значајне за Вас?
Маја Жужа: Први солистички концерт одсвирала сам у четвртом разреду Средње музичке школе. Сјећам се колико ми је то било огромно и важно у том тренутку, и заиста сам се потрудила да то изнесем на најбољи могући начин. Сјајно сам се осјећала потпуно сама на сцени тих сат времена.
Исти тај позитивни осјећај имам и данас приликом сваког наступа. Нешто другачија ситуација је била на такмичењима. На концертним наступима је преовладавао осјећај креативности, а на такмичењима одговорности. Носим лијепе успомене везане за оба искуства, али увијек бих радије бирала да свирам концерт него да се такмичим.
Током школовања освојила сам већи број награда на републичким такмичењима у категоријама соло клавира и клавирског дуа (двије специјалне, једну прву и једну другу). Наступала сам на бројним фестивалима у земљи и региону. Похађала сам мајсторске курсеве из клавира код еминентних пијаниста попут Јурија Кота (Украјина), Александре Романић (Њемачка), Хинко Хааса (Словенија), Јокут Михајиловић (Србија), Александра Сердара (Србија), Михала Резека (Чешка), итд.
Сваку освојену награду и сваки одсвирани концерт памтим по нечему. Јако ми је тешко издвојити и једно од тих искустава...Ако баш морам, у нарочито лијепој успомени носим специјалну награду из соло клавира из четвртог разреда средње школе, концерт клавирског дуа М&М одржан у Бечу 05.03.2020. (са мојом колегиницом Мајом Ђого) и концертни наступ у Скупштини града Београда из октобра прошле године на Шопенфесту, са професорима и студентима Катедре за клавир Музичке академје Универзитета у Источном Сарајеву, а поводом обиљежавања 20 година смјера за клавир.
Које потезе или одлуке сматрате за најкорисније на досадашњим руководећим позицијама на Музичкој академији? Који су Вам циљеви у будућем периоду са позиције мјеста декана?
Маја Жужа: Тешко питање. Било која руководећа позиција подразумијева јако пуно размишљања, планирања и преиспитивања од стране онога ко је у улози руководиоца. Одговорност је велика и одлуке које доносите се не тичу само вас. Неопходно је да имате јасну визију и циљ, а кораке да усклађујете са мноштвом пратећих фактора. Не смијете никада да заборавите да радите са људима. То подразумијева његовање узајамног поштовања, повјерења, једнакости итд..
У будућем мандатном периоду бих жељела да доведемо до краја реконструкцију и надоградњу нове зграде Ректората и Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву. Проблем адекватног простора који би у многоме побољшао услове студирања на нашем факултету, заиста је један од горућих проблема.
Жељела бих да унаприједимо наставне планове и програме, уведемо нове смјерове, лиценцирамо трећи циклус студија, итд... Трудићу се да заједничкким залагањем реализујемо све што је предвиђено, водећи рачуна да у свему наведеном не изгубимо суштину наше установе, а то је стварање умјетности.
Биографија:
Маја Жужа (рођ. Којић) рођена је 1984. године у Сарајеву. Основну школу и Гимназију завршила је у Палама. Основну музичку школу је започела на Илиџи 1993. године, а завршила је у Српском Сарајеву, као и средњу музичку школу нешто касније. Студије на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, одсјек за клавир, уписала је 2003. године, а просјечном оцјеном 10,00 завршила исте 2008. године.
Током студија била је стипендиста Министарства просвјете и културе у Влади Републике Српске. Иза себе је оставила велики број солистичких концерата, концерата камерне музике, сарадничких наступа са студентима и професорима Музичке академије, наступа на такмичењима и фестивалима и наступа на градским и државним манифестацијама.
Звање магистра умјетности је стекла 2012. године. Као наставник клавира у Нижој музичкој школи Источна Илиџа, одјељење Пале, радила је двије године, а од 2008. године почиње да ради на Музичкој академији као умјетнички сарадник на одсјеку за гудаче и дуваче.
Од мјесеца маја 2020. године Одлуком Ректора Универзитета у Источном Сарајеву, обавља функцију в.д. Декана Музичке академије.
Новинар: Миљан Рашевић
