Бити шампион не значи само освојати медаље, за то је потребан и карактер. Он се стиче васпитањем, образовањем и сплетом животних околности. Бити узор младима има своју тежину, као и свака јавно изговорена ријеч. Ова титула обавезује и на поштовање старијих, једноставно на људскост – овако је прије неколико година у интервјуу за магазин "Хедонист" почео своју животну причу најмлађи свјетски првак у историји џуда, Немања Мајдов.

Најбољи џудиста из Републике Српске, који наступа за Србију, данас се окитио златном медаљом на гренд слему у Абу Дабију.

Рођен је у Источном Сарајеву 1996. године, из прича зна да је дјед у војсци тренирао џудо. Није га никада видио, убијен је снајперским метком на сарајевском ратишту у униформи Војске Републике Српске. Са поносом истиче, да му сви кажу, да личи на деду.

- Џудо је тренирао и отац, али са почетком Одбрамбено-отаџбинског рата то је престало. Научио је мене и брата доста покрета, али ми нисмо знали да је то џудо, све док се у Источном Сарајеву није отворио клуб. Стефан и ја смо одмах по отварању клуба почели тренирати, али нисмо имали резулате. Након једног такмичења, када је наш клуб освојио доста медаља, тренер је рекао сви су добри, али браћа Мајдов нису талентовани - присјећа се вишеструки европски и свјетски шампион, а преноси портал Види Српску.

Послије доласка кући у сузама, отворено је ново поглавље у животима двојице дјечака. Услиједио је разговор са родитељима, кључно је било очево питање: Хоћете ли да постанете шампиони или нећете? Немања, кроз шалу, каже да су двије мале жуте главе одлучно одговориле са великим "ДА".

Од тога дана до данас, Немањин сат звони у 6.00, тренирао је и тренира три пута дневно. Такође и брат Стефан. Тренер им је био рођени отац, мајка психолог, подршка, ослонац. Родитељи са средњом стручном спремом нису имали уштеђевину коју ће уложити у хоби својих синова, подигли су кредите, заложили кућу, основали клуб, направили теретану и салу за тренирање. Одлазећи на турнире из тог храма спорта, дјечаци су почели да доносе медаље.

- Тренирали смо спартански. Од јутра се креће: тренинг, трчње уз брдо, школа, тренинг, опет тренинг. Тата је био строг, а мама је била ту да балансира и смири ситуацију. У том периоду, од 2006. до 2009, био сам непоражен. Међутим, дошло је вријеме када се требало кренути у Европу на такмичења, а то је тражило много новца - сјећа се дјетињства младић који је касније био проглашен за најбољег спортисту Србије, Републике Српске, Црвене Звезде.

Тада осмогодишњи Немања и двије године старији Стефан, једнако добри, храбри и одговорни, међутим кућни буџет није дозвољавао минус за обојицу. Нешто је морало пресудити који ће ићи у Европу.

- Ја сам рекао да иде брат, а он је рекао да идем ја. Умјесто нас одлучио је новчић и чувено писмо - глава - испричао је Немања.