Редитељ Драгослав Бокан опростио се од доктора Радана Џодића, човјека који је важио за најбољег домаћег стручњака за рак дојке и штитне жљезде. У тексту посвећеном овом стручњаку, Бокан је открио шта се то све догађало првих дана његовог доласка на свијет. Био је борац од рођења...

Његов статус преносимо у цјелости.

"ИДЕАЛНИ СРБИН, ЧОВЕК ЗА СВА ВРЕМЕНА

Постоје разне бајке. И све имају срећан крај. Али, до тог и таквог краја требало је преживјети различите страхоте, муке и опасности. Бајка и јесте "хорор-прича" са срећним крајем. Баш као и сваки прави, озбиљан и одговоран живот...

А ова бајка све оно најстрашније има скупљено већ у првих неколико дана његовог јунака. Био је то хладан новембарски дан 1952. године.

Позорница дешавања је на преко 1600 метара надморске висине, на планини Голији, у истом оном амбијенту у коме су живјели наши преци, по древним, вјековима непромјењеним обичајима.

Суров амбијент, велике хладноће, свакодневна борба за преживљавање, горштачки услови живота, за урбану осјетљивост потпуно несхватљива, сеоска реалност бруталне селекције.

Тамо су радници и ратници - и данас, као и прије хиљаду година - налик Титанима из античког мита: сурови према другима и себи, усправни и спремни да се боре до смрти (коју прихватају мирно, без страха и очајавања).

И тада се, ту, у подрумској изби једне скромне куће на падинама Голије, родило дијете. Дјечак. На несрећу, новорођени је испао из руке бабици и пао на лице. Једва је преживио овај пад, са огромним хематомом на глави.

Ђед Гаврило је видио шта се десило, извршио кратки преглед несрећног детета и одлучио да се он "препусти својој судбини". Другим ријечима: да умре, без мајке и иког свог уз себе.

Мајка га је, безименог и немоћног, оставила самог и уплаканог, у великим боловима - да умре од глади и жеђи.

И малени, од првих минута живота трагични јунак, остао је сам у изби. Без подоја, без воде и без мајчиног загрљаја. Сати и дани су пролазили, а нико није обилазио дијете са хематомом на главици. Нико га није обилазио, нико није хтио да га чује, он напросто више није постојао.

Иако још жив, био је већ сахрањен, некрштен и безимен, мала и немоћна грудвица бола и несреће. Све то дуго-а-опет-тако-кратко вријеме трајала је његова борба за живот, за још један сат постојања, за сваки свој уздах и издах, у мраку, ужасној хладноћи, страшној глади и још страшнијој жеђи. Ни мајке, ни оца. Са дедом као својим судијом и пресудитељем.

Ко зна које већ горштачко, планинско дијете што умире (попут малих Спартанаца) јер "није способно да побиједи у немилосрдној бици природне селекције" и буде конкурентно, ратнички кадро да преживи своје најраније године. И тако равноправно уђе у ринг вјечне борбе са суровом природом, беспоштедним племенским правилима и вјечном немаштином.

Прошао је први дан. Па ноћ. Па други дан и ноћ након тога. И онда трећи дан... - без иједног гутљаја млијека и воде. У потпуном мраку, иза затворених врата. Тада је у "избу" коначно ушла дјечакова мајка, да трећег дана по порођају преузме мали леш и сахрани га негдје у близини, као грешку природе и генетски, судбински промашај.

Али, умјесто тога, дочекао ју је њен син. Жив и обрадован што га је неко коначно узео у руке и извео из мрака где је, као у гробу, проводио своје голготске дане, сате и минуте. Али, мајка није смјела да прекрши дедину вољу и повела је своју бебу напоље, у ледену хладноћу. Да доврши започето, једном за свагда одлучено и непромјенљиво.

Није га подојила, није га утоплила, није га покрила, ни склонила од опасности. Повела га је до оближње рјечице и цио дан заједно с њим, обамрлим и полумртвим, у рукама, кренула да гази кроз ледену воду до појаса. Па све дубље и дубље, да се дечак заледи, помодри и коначно умре од хладноће.

Али, уместо да умре, дјечак је чудесно оживио, у сусрету са ужасном хладноћом и леденом водом. Умало мајка да се смрзне и утопи, а "фалична беба" је била живља него до тад. Видјевши ту борбеност своје бебе и свједочећи његову жилавост у немилосрдној бици за постојање и опстајање, мајка је одлучила да оваквог малог, неуништивог ратника коначно прихвати и врати међу живе и у породицу.

Тако је почео живот Радана Џодића. Великом несрећом и неочекиваном побједом у језивој борби на живот и смрт..

И три године тај дјечак није проговарао ни ријеч. Ћутљив и вјечно осамљен. Другачији од свих. Да би наједанпут проговорио, из ината, кад га је неки случајни пролазник, сељак из тог краја, питао да ли је он тај дечак "што не зна да прича".

"Ја знам да причам!", просто је покуљало из њега. И данас се сјећа како се, у први мах, уплашио сопственог гласа.

Тај дјечак ће затим, Божијим Провиђењем и својом (од рођења доказаном) упорношћу, постати један од најбољих хирурга Европе и света, редовни професор Медицинског факултета, директор београдског Института за онкологију и радиологију, носилац највећих страних одликовања, са преко 10.000 обављених операција - а са само четири умрла (и то не на операционом столу, већ у даљем току лечења) пацијента у каријери.

Доктор Џодић је био ђак чувеног професора хирургије др Милићевића, са "мјером у прстима" и чудесним додиром прецизнијим од рендгена. Специјализацију је имао у Француској, и то чак пет пута (гдје је провео неколико година на институту "Гистав Руси", сигурно најбољем онколошком институту у Европи).

А знања је стицао по цијелом свијету, постајући подједнако добар љекар и човјек, и стално се врајући на Голију. Тамо гдје је све почело.

На Голији је написао своју незамјенљиву књигу "Хирургија рака дојке"; одатле се враћао и враћа у свијет са "радошћу живљења" потребном за нове изазове, борбе и искушења. Са Голије одлази, као онда кад је био тек свршени ученик (по први пут кренувши у "велики свијет"). Увек изнова, истом трасом и са ојачаном енергијом за оно што га тек чека.

Раданов мото је да "у животу човјек треба да се потроши, да се упише и обиљежи". Да није узалуд трошио кисеоник на планети, да, кад погледа уназад (у године иза себе), има своју личну и непоновљиву сврху постојања.

Овај дјечак са Голије, мали Радан са хематомом - у мраку и без иког свог - за мене је живи симбол Србије и свега најбољег, најплеменитијег и најнеуништивијег у нашој судбини.

Њега су, без икакве сумње, чували анђели и - преко те остављене бебе, а у неком другом тренутку судбине др Џодића - касније тако помогли десетинама хиљада тешко обољелих жена и мушкараца да побиједе своју смрт, бол, страх и остављеност.

Нико у томе није могао боље да им помогне од малог Спартанца са залеђене Голије, коју он и данас воли као свој завичај и мјесто гдје се прикупља снага за наставак обављања толиких дужности и себи непрестано постављаних задатака.

Мој херој међу нашим савременицима: др Радан Џодић из села Плешин, са Голије. Голије што је својом хладноћом и рјечним таласима "пробудила" и васкрсла полумртву бебу у наручју избезумљене и очајне мајке у балканској недођији.

П. С. А то што он још увек није члан Српске академије наука и уметности, то је тек тема за себе.

И то колико га воле и поштују његови пацијенти, али и сарадници и колеге. То се тешко ријечима може описати.

П. П. С. Ово вече и мој текст сам посветио малом и великом Радану, беби и хирургу-специјалисти, осуђеном на смрт и побједнику над смрћу (и на почетку и током читавог његовог живота).

И осјећам понос што сам тако, бар мало, а у име читавог српског народа, урадио макар нешто за оваквог човјека, љекара и аристократски-скромног јунака нашег времена. Посветивши му ове ријечи и то нешто мог времена. Знајући коме и зашто посвећујем свој текст и своје вријеме.

Бог нека га благослови, сачува и прими у свој очински загрљај кад дође вријеме за то. Радан и јесте један од "несветих, а светих" из нашег народа. То је тако очигледно у његовом случају."