Мајка ваша срца каменога 

(К`о камен, Драгана Мандрапа, режија и глума Љиљана Чекић,

продукција СПКД Просвјета)

       Захваљујући чињеници да је у Доњем дијелу града у току Фестивал малих сцена Паљани су имали прилику да присуствују представи К`о камен, докудрами коју је продуцирао Градски одбор СПКД Просвјета, а заправо Жељко Вујадиновић. Ауторка текста је професорица Драгана Мандрапа, професорица у средњој школи у Доњем дијелу града, професорица српског и то права. Написати монодраму у којој се на сцени појављују два лица, а једна глумица, двије жене, а једна прича, двије приче, а једна судбина, је храбро, а како је у питању докудрама, дакле, драма заснована на истинитом догађају, та храброст неминовно прелази у лудост и због тога је и овај приказ похвала лудости.

            Поштено говорећи, нормалан човјек једва издржи да одгледа ову представу, а камоли да је ствара. А написана је тако да аутор ових редова не познаје Драгану Мандрапу, писца Драгану, никада не би помислио да је она писала о себи и што је још горе о својој мајци. Та прелитераризација је тако добро изведена тако што је документарност тако суптилно ушушкана у поетски текст да неком неутралном гледаоцу ни на памет не би пало да је ауторка јунакиња јунакињине приче. Драма ни у једном тренутку ни не наличи документарном филму, она је у сваком трену позориште, мало, најмање позориште, позориште за понијети и носити са собом и у себи.

            Позоришта нема без глумаца, а овдје је глумац глумица, и те каква глумица Љиљана Чекић, а она је уједно и режисер, или је барем потписана као режисер, јер сви који су ову представу погледали знају да је она првенствено игра у себи, а не за себе. И кад је Веленка, која никада није побиједила страх од усташа који су јој побили све осим оца и брата, страх од којег је побјегла у Сарајево да би у њему родила другу јунакињу драме Драгану у коју се маскира тако што скине шлафрок и неке бапске чарапе, стави руж и да, распусти косу. И док Веленка вели, приповједа, Драгана је раздрагана, онолико колико јој је живот дозволио, један трен који је трајао десет година, мјерено туђим временом. Херцеговце је још Савина клетва потјерала у Босну, а кад си већ у Босни немаш куд неголи у Сарајево, а „У Сарајеву и зидови имају уши“.

            И док су у родном селу родитељи пјевали тихо, али не толико тихо да их ђеца не би чула и упамтила пјесму, као једино што им је од мајке остануло, у Сарајеву и из Сарајева Драгана пише писма. Двије стотине писама за војника. Док Драгана чита писма, док глумица на сцени пјева Сиђи до реке... публика почиње да шмрца. Љиљана Чекић двадесет минута публику држи на ивици суза. Можда је тако само овдје гдје сви имамо своје Сарајево и гдје је свако имао свог Младена и можда, негдје у Сомбору, у том Београду, ко зна гдје и неће бити толико суза, можда ће нека објективна публика бити шокирана тиме што Младена три пута сахрањују и што његов дух и тијело неће бити на истом мјесту, али ова публика није ослобођена тог баласта.

            Зато је тешко играти пред том публиком. Она као у старој Грчкој тачно зна о чему ће и шта говорити глумац, њен је хоризонт очекивања усмјерен ка катарзи које нема. Ми смо друштво без катарзе. Онај страх који никада није изашао из Веленке прешао је у Драгану, а она га је штедро подијелила са нама. Један велики Страх!

            Глумица и редитељка, а помало и ауторка сакривена тамом првог реда добиле су аплауз од полупразне сале, један скромни аплауз, прескромни, онако више реда ради, не зато што га нису заслужиле, него стога што су нас натјерале на сузе, подсјетиле ко смо и гдје смо, пресјекле су нас на пола, умукле заслужено браво које ево стиже са малим закашњењем и извињењем. Извињавам им се у име сваке професорице српског језика, Драганине колегинице која је „због раније уговорених обавеза“ била одсутна, извињавамо им се и за сваку тужну празну столицу. Дубока провинција је таква, не воли и не поштује ништа своје, она се диви и обожава све што долази из великог града, из истог оног Сарајева које је појело Младена и све наше Младене или Београда, она жели смијех и гротеску, имуна је на људскост и љепоту. А представа К`о камен  је лијепа, представа К`о камен  је прелијепа, као тврдо мајчинско срце, као камен у глави стрица Војислава, као Младенова писма која је Драгана сачувала и у којима је позива Сиђи до реке...

Кратки осврт на представу К`о камен играну синоћ у Палама написао је Саша Кнежевић.