Ко не би волио да му дјеца не раде? Ко не би волио да му једно дијете држи пола државе, а друго дијете другу половину? Ко не би волио сину да отвори предузеће, а кћерки ресторан?

Ко не би волио да му доносе и приносе, да га дарују и посипају, да га ките и чашћавају? Ко не би волио да добије пет кубика храстовине од сваке посјечене шуме? Ко не би волио да му пред кућу захвални директори малих хидроелектрана сваке двије године дотјерају новог џипа? Ко не би волио да су му подруми пуни буради ракије и вина, да су му оставе затрпане далматинским и његушким пршутама, да му се у рибњацима пред кућом вијају пастрмке, шарани и сомови?

Ко не би волио да има и да може како хоће? Ко не би волио да у сваком већем граду има стан, уз стан и гаражу, уз гаражу и бар један пословни простор? Ко не би волио да на мору има викендицу од брачког камена, а на планини брвнару од црног бора? Ко не би волио да на селу има повелико имање, њиву која сваке године рађа бар три пута, шљивик који рађа као да су му и отац и мати из Шумадије, ливаду коју ни два бирачка одбора не могу да покосе таман је косили од понедјељка до петка?

Ко не би волио да му дјеца не раде? Ко не би волио да му једно дијете држи пола државе, а друго дијете другу половину? Ко не би волио сину да отвори предузеће, а кћерки ресторан? Ко не би волио да сину шаље послове свих својих пријатеља и непријатеља? Ко не би волио да његовим познаницима, партнерима и кумовима све важније оброке спремају кћеркини кувари? Ко не би волио да му дјеца имају и у лијевој и у десној, да им џепови никада нису празни, да им рачуни никада нису у минусу?

Ко не би волио да увијек у штеку има неки милион? Или десет милиона? Ко не би волио да му држава даје и прије него што сажваће оно што му је претходно дала? Ко не би волио да има више него што може да преброји? Ко не би волио да му други плаћају бензин, струју и телефон? Ко не би волио да око себе има армију оних чије поштовање може да купи? Ко не би волио да га нико не воли, али да га се сви плаше? Ко не би волио да му сви аплаудирају, да му се сви клањају, да сви спуштају главу када је он подигне?

Ко не би волио да носи скупа одијела? Да има колекцију још скупљих сатова? Да у кући има зид са најбољим коњацима? Да га у петак зову на јаретину у млијеку да му дају коверту, да га у уторак намаме на телетину испод сача да му дају проценат, да га у сриједу посједну поред ражња и да му тутну у џеп оно што је његово, да му у четвртак охладе најбољу грашевину да би уз њу договорили продају какве мање или веће термоелектране? Ко не би волио да све то заврши до петка, па онда у суботу и у недјељу одмара са дјецом и са унуцима?

Ко не би волио да му сестрић води фудбалски клуб? Ко не би волио да му зет има подобар воћњак подалеко од људи и уз воћњак бар једну или двије фабричице? Ко не би волио да му снаха не иде свако јутро на рапорт код нервозног директора? Ко не би волио да запосли женину фамилију? Ко не би волио да свакоме своме може да отвори какву пилану, дестилерију или пекару? Ко не би волио да намири себе и све у своје за наредних триста година? Нема онога ко то не би волио. Али не може свако да нађе триста хиљада жираната који ће то све финансирати.

Аутор: Горан Дакић