У БиХ лани је усвојено 25 дјеце, и то највише њих до двије године.

Према подацима Агенције за статистику БиХ, у Републици Српској и ФБиХ је усвојено 17 дјеце, и то осморо њих до двије године. Са друге стране, Брчко дистрикт нема податке о усвојеној дјеци према категоријама, полу и старости.

Од 17 поменуте дјеце, њих десеторо су напустили родитељи.

- У 2024. години је у РС и ФБиХ усвојено четворо дјеце узраста од три до пет година, те петоро дјеце од шест до 10 година -  наводе из Агенције.

А када је у питању старатељство, прошле године је укупно 2.255 дјеце било у старатељским породицама у БиХ.

Иначе, у Републици Српској је прошле године усвојен само један дјечак, узраста до двије године, а стручњаци су појаснили да је узрок тако малог броја усвојено дјеце то што биолошки родитељи не желе да потпишу сагласност за усвојење.

Постоје двије опције усвајања, и то потпуно и непотпуно, а раније је Ирена Јолџић, директорица Центра за социјални рад Бањалука, појаснила да је разлика између потпуног и непотпуног усвојења та што је дијете које се потпуно усваја узраста до десет година.

- Када се деси потпуно усвојење дјетета, биолошки родитељ нема информацију ко је усвојио дијете и гдје је усвојено - казала је раније Јолџићева.

Маја Савановић Зорић, психолог и системски породични психотерапеут, за "Независне" истиче да је процес усвајања дјеце у БиХ, нажалост, и даље дуг, компликован и емоционално врло захтјеван, како за дјецу, тако и за потенцијалне усвојитеље.

- Осим што укључује бројне административне и правне кораке, сам процес је испуњен периодима неизвјесности, чекања и великог емотивног оптерећења. За дјецу која чекају усвајање, посебно је тежак осјећај одбачености и несигурности -  истакла је Савановић Зорићева.

Како каже, без обзира на године, свако дијете осјећа - и оно најмлађе и оно већ одрасло у систему.

- Међутим, усвајање у ранијој доби је лакше у смислу бржег емоционалног и породичног повезивања, јер се дијете налази у фази интензивног развоја привржености. Старија дјеца, нарочито она која су прошла кроз вишеструке смјештаје или трауматична искуства, често носе дубље емоционалне ожиљке и захтијевају више времена, разумијевања и психолошке подршке да би развила повјерење и стабилне односе - појаснила је она.

Истиче да усвојитељи, са друге стране, пролазе кроз низ очекивања, провјера и сумњи - како друштва, тако и властитих унутрашњих дилема.

- Они се сусрећу са страхом да 'неће бити довољно добри', бригом због потенцијалних траума дјетета, али и често идеализованим сликама о родитељству које процес усвајања разбија. Зато је веома важно да се све стране у процесу припремају уз стручну подршку - и прије усвајања, и дуго након њега - навела је Савановић Зорићева.

Наводи да у коначници, усвајање није само правни, него дубоко емотиван чин.

- Оно доноси љубав, али и одговорност за исцјељење и изградњу повјерења. Када је урађено с пуном посвећеношћу, оно показује да породица није увијек мјесто гдје смо рођени, него и оно што свјесно стварамо, кроз љубав, разумијевање и стрпљивост - закључује она.