Млада умјетница из Добоја Валентина Стојановић позната је широм Српске. Својим дјелима, умјетничким и хуманим постала је лице које се препознаје не само у Добоју.

Прије четири године, остварила је тада највећи сан - организовала своју прву самосталну изложбу под називом „Фенестра“, која јој је донијела и златну медаљу на ИНОСТ-у младих. Од тада, нанизала је много успјеха, а један од њих је свакако и друга самостална изложба „Пут снова“.

За портал „Катера“ Валентина истиче да јој је „Фенестра“ била веома важна, јер је представљала један од првих озбиљних корака у њеном умјетничком развоју.

- Тада сам била веома млада и мислим да у том тренутку нисам била у -потпуности свјесна колико ће ми то искуство значити касније. Златна медаља на ИНОСТ-у младих била је лијепа потврда мог рада, али су ми можда још важнији били осјећај да оно што стварам може допријети до других људи и реакције које су моји радови изазивали. Ти рани успјеси дали су ми подстрек да наставим да учим, истражујем и озбиљније приступам умјетности – навела је она.

Истиче да успјеси сами по себи нису довољни, јер је потребно много рада, труда и дисциплине да би човјек напредовао. Успјеси су јој, како признаје, помогли да схвати да је умјетност нешто чему жели да остане посвећена.

Фото: Уступљена фотографија

У мају ове године, посвећеност умјетности, те своје сазријевање као особе и умјетнице, Валентина је публици представила кроз самосталну изложбу „Пут снова“. Али, не само то, дала им је прилику да у радовима препознају себе или нешто своје.

- То је свакако ново поглавље, јер је од прве изложбе до данас прошло неколико година током којих сам стекла нова искуства, промијенила поглед на одређене ствари и другачије почела да доживљавам сопствено стваралаштво. Назив изложбе за мене симболизује пут који није увијек једноставан нити унапријед одређен, али који има смисла ако човјек има нешто у шта искрено вјерује. Жељела сам да публика у радовима препозна нешто своје, било да је то успомена, емоција, вјера или љубав према мјесту из којег потичемо. Посебно ми је значило што сам кроз изложбу могла да представим и мотиве повезане са мојим градом и духовношћу. Имала сам прилику да представим разноврсна дјела, а управо ми је та разноликост била важна, јер сам жељела да покажем различите стране свог стваралаштва и себе као особе – навела је Валентина, признајући да је један од радова са изложбе у њој пробудио посебне емоције, а, судећи по реакцијама публике, и код многих посматрача.

Ријеч је о њеном аутопортрету, за који је, како каже, знала да ће људима бити занимљив.

- Живимо у времену у којем смо свакодневно окружени филтрираним фотографијама, нереалним представама о животу и потребом да све изгледа савршено. Управо сам кроз тај рад жељела да зауставим посматрача на тренутак и подсјетим га на оно што је заиста важно. Када неко помисли на аутопортрет младе умјетнице, вјероватно замисли класичан портрет дјевојке која гледа право у посматрача. Међутим, ја сам овога пута инспирацију пронашла у себи, у свом животу и питањима која сам себи постављала: ко сам ја заправо, шта то кријем у себи и шта је оно што нас, упркос свим разликама, чини сличнима? Жељела сам да прикажем себе као обичну дјевојку, изван сликарског платна, када се рефлектори и камере угасе, када оставим по страни сликарство, архитектонске цртеже и пројекте. Насликала сам себе у кафани, што на први поглед можда дјелује необично и неспојиво са представом коју људи имају о младој умјетници. Али и то сам ја, Валентина која живи, радује се, има своје навике, емоције и тренутке, и која не жели да се уклапа у свачије представе о томе каква би требало да буде – објашњава Валентина, наглашавајући да је та слика изазвала највише реакција управо јер је другачија, те да ју је посебно дирнуло када су посматрачи рекли да су се и сами препознали у њој.

Фото: Уступљена фотографија

Валентина је за наш портал говорила прије двије године, када је, између осталог, сама сашила своју матурску хаљину – један од својих омиљених пројеката. У међувремену су настајали и неки лични, уникатни комади.

- Посебан је осјећај када идеју коју носиш у себи успијеш да претвориш у нешто стварно, нешто што си сама осмислила и направила. Такође, не волим много оно што је обично и што се свакодневно виђа. У све што радим волим да уткaм дио своје љубави, пажње и креативности. Мислим да управо ти мали, лични детаљи дају посебну вриједност свему што стварамо – искрена је млада умјетница.

Када смо разговарали 2024. године, матуранткиња из Добоја је донијела одлуку да упише Архитектонски факултет у Бањој Луци, а данас објашњава како ове двије, наизглед различите области, имају много додирних тачака.

- Обје области захтијевају посматрање, осјећај за пропорције, композицију, свјетлост и простор, али и способност да се идеја претвори у нешто конкретно. Сликарство ми оставља више простора за лични израз и емоцију, док ме архитектура учи да простор посматрам аналитички, да размишљам о његовој функцији и начину на који утиче на човјека. Вјерујем да знања из једне области могу да обогате другу и да управо спој различитих интересовања доприноси томе да човјек развије сопствени поглед на свијет. Још увијек учим и истражујем како се те двије области могу преплитати у мом раду, али ми је драго што имам прилику да се развијам у обје. Иако понекад није једноставно ускладити факултетске обавезе са умјетничким стваралаштвом, не бих вољела да се одрекнем ниједног од тих дијелова себе – наводи она.

Фото: Уступљена фотографија

Поред сопственог стваралаштва и факултетских обавеза, Валентина организује и едукативне ликовне радионице.

Како каже, таленат има посебну вриједност када човјек пронађе начин да га развија, али и да кроз њега допринесе другима.

- Рад са младима ми је важан јер знам колико значи када неко препозна твоје интересовање и подстакне те да наставиш да учиш. Искрено, сматрам да су млади данас често недовољно заинтересовани за умјетност и културу, иако вјерујем да у њима постоји много више потенцијала него што понекад показују. Зато ми је важно да, кад год имам прилику, подстакнем код њих љубав према умјетности, сликарству, култури и очувању традиције. Желим да им покажем да умјетност није нешто што припада само прошлости или малом броју људи, већ нешто што и данас има велику вриједност и мјесто у нашем животу. Када год могу, трудим се да младима пружим подршку, савјет и охрабрење, али и да им својим примјером покажем да се рад, труд и посвећеност исплате. Драго ми је што из дана у дан добијам позитивне реакције на свој рад и залагање, јер ми то даје додатну мотивацију да наставим даље – истиче наша саговорница, истучући да би вољела да млади у њој не виде само некога ко се бави умјетношћу, већ и особу којој могу да се обрате, од које могу нешто да науче и која ће их подржати у развијању њихових талената.

Младима је, наводи, изузетно важно обезбиједити простор у којем могу слободно да истражују своју креативност, развијају таленте и изражавају себе. Често имају интересовања и способности за које још нису сигурни како да их развијају, па им је потребно охрабрење и неко ко ће им показати да вриједи покушати.

- Није довољно само рећи некоме да је талентован. Потребни су му вријеме, подршка, прилика да учи и простор у којем неће имати страх од грешке или осуде. Понекад су довољни добра радионица, посвећен ментор или група људи који су спремни да једни друге подрже. Креативност није важна само за оне који ће се једног дана професионално бавити умјетношћу. Она развија машту, стрпљење, критичко размишљање и способност да проблеме посматрамо из различитих углова. Зато сматрам да улагање у креативност младих није споредна ствар, већ важан дио њиховог образовања и одрастања. Ако младима пружимо прилику да открију оно што воле и у чему су добри, можда ћемо управо тако помоћи да једног дана постану сигурнији у себе, своје способности и своје мјесто у друштву – сматра Валентина.

Фото: Уступљена фотографија

Одавно препозната као велики хуманитарац, Валентина истиче да јој је изузетно важно да кроз свој рад подстиче људе на хуманост и подсјети их да свако од нас, у складу са својим могућностима, може да помогне некоме коме је помоћ потребна.

Према сопственом признању, Валентину, као веома емотивну и осјетљиву особу, тешко погађају сазнања да се неко налази у тешкој ситуацији.

- На такве ствари не могу да останем равнодушна. Зато се трудим да кроз свој рад, учешће у хуманитарним акцијама и продају својих слика од срца помогнем онима којима је помоћ најпотребнија. За мене то није само чин давања, већ и начин да оно што волим и у шта улажем много труда добије још један смисао. Увијек волим да кажем да би било најљепше када нико не би морао да тражи помоћ на такав начин и када би свако имао услове за достојанствен живот. Нажалост, стварност је другачија и много је људи којима је помоћ неопходна. Управо зато сматрам да не треба да чекамо да неко други направи први корак. Понекад и мала помоћ некоме значи много. Ако својом умјетношћу могу да покренем људе, пробудим у њима емпатију и допринесем томе да некоме бар мало олакшам живот, онда вјерујем да сам урадила нешто заиста вриједно – прича она за наш портал.

Фото: Уступљена фотографија

Када размишља о будућности, Валентина истиче да би вољела да, као најважнији траг њеног рада, остане више од самих радова, иако су они важан дио ње и начина на који доживљава свијет.

- Било би ми драго да неко једног дана погледа неку моју слику и у њој пронађе осјећање, успомену или значење које му је важно, нешто што ће га подсјетити на дио његовог живота или га на тренутак навести да другачије погледа свијет око себе. Исто тако, много би ми значило да сам бар једној младој особи помогла да повјерује у себе, развије свој таленат или се усуди да направи корак за који раније није имала довољно храбрости. Ако неко захваљујући мом раду пронађе инспирацију, ако се неко осјети охрабрено или ако мој труд допринесе томе да некоме коме је помоћ потребна живот постане бар мало лакши, сматраћу да све то има посебан смисао.Успјеси, награде и изложбе јесу лијепи и важни, али вјерујем да њихова вриједност није само у признањима која добијемо, већ и у ономе што кроз свој рад можемо да покренемо код других људи. Не знам тачно како ће изгледати мој пут у будућности, али бих вољела да останем вјерна себи, својим вриједностима и ономе у шта вјерујем. Највише бих вољела да иза мене остану дјела која имају душу, људи којима сам била подршка и сазнање да све што сам радила није било важно само мени, већ да је оставило макар мали, али искрен траг и у животима других људи – навела је она.

Фото: Уступљена фотографија

За крај нашег разговора, Валентина се обратила свих дјечацима и дјевојчицама који имаји сан, али још немају довољно храбрости да га остваре и нагласила да не морају бити потпуно сигурни у себе да би направила први корак.

Она се присјећа почетка свог пута, када је као стидљива, упрлашена дванаестогодишеа дјевојчима имала своју прву групну изложбу.

- Временом сам превазишла многе страхове и оно што ми је некада дјеловало недостижно данас је дио моје свакодневице. Рад са људима, јавно представљање својих дјела, гостовања у емисијама и разговори о свом раду некада су за мене били велики изазови. Данас сам захвална што сам имала прилику да кроз све то растем и схватим да нас страх не мора зауставити. Зато вјерујем да су важни јасан циљ, упорност и бар мало подршке људи који вјерују у нас, нарочито онда када сами још нисмо сигурни у своје способности. Не морамо одмах знати све одговоре нити бити савршени у ономе што радимо. Важно је да не одустанемо прије него што себи дамо прилику. Снови јесу оствариви, али је потребно да им посветимо вријеме, труд и вјеру, чак и онда када пут до њих није једноставан – закључила је Валентина.