Ристо Дуждевић Тохољ, Мостарац, родољуб, саборац Танкосића и Голубића

30.10.2022. 20:33
0
ИЗВОР: glassrpske.com

Подне је 28. марта ратне 1916. године. Пароброд “Јупитер” уз продоран звук сирене полако упловљава у норвешку луку Берген, пошто је 32 сата раније по немирном мору испловио из Њукасла.

На палуби стоји повећа група млађих људи кратко ошишаних са уфитиљеним брковима и посматра шарено обојене дрвене троспратнице. Мада у цивилном одијелу, они већ на први поглед својим држањем личе на војна лица. Али не само да личе, они то стварно и јесу. Њих око 40 су били прва група официра и подофицира српске војске која у посебној мисији путује у руски град Одесу, а кроз ратом неутралну Шведску и Норвешку пропутоваће као цивили инкогнито.

Прошло је већ пуних 27 дана од када су паробродом “Вилле де Нантес” (град Нант) испловили из крфске луке, да би преко Таранта, Рима, Париза и Лондона ево стигли до Бергена. Један од њих, човјек као стријела усправног држања, лагано забачене главе уназад, оличење је неке неусиљене гордости са јаком нотом унутрашње снаге и ауторитета. Тој слици посебан печат даје тврди пригушени сјај његових очију. Оне су се протеклих година нагледале и превише крви, несреће и најужаснијих ратних призора. Као герилски ратник годинама је живио на танкој међи између живота и смрти, у дубини непријатељске територије.

Бијаше то главом тада већ чувени четник-комита, правник и резервни поручник српске војске Ристо Дуждевић Тохољ, рођен у Мостару прије равно 140 година, 20. октобра 1882, оне исте године када се против аустроугарске управе на устанак дигоше његови земљаци под вођством Стојана Ковачевића и Пера Тунгуза. Већ као дјечак запахнут је узвишеним родољубљем гдје је отпор тиранији било питање личне и породичне части. Још од времена старих хајдука па до Невесињске пушке најбољи синови те земље, пркосни и непокорни, свакој су сљедећој генерацији предавали зубљу са неугасивом светом ватром слободе. 

Врховна команда на Крфу сврстала га је у групу од 132 пробрана официра  и подофицира који ће у далекој Одеси, на челу са пуковником Стеваном Хаџићем, чинити основу старјешинског кадара Српске добровољачке дивизије, формиране од заробљених аустроугарских војника. Наиме, велики број њих (Срба) писало је српском посланику у Петрограду да се желе прикључити српској војсци. Зато су пола године раније са Крфа послати Тохољеви саборци и земљаци Душан Семиз и Мустафа Голубић, да би прикупљали добровољце по заробљеничким логорима од Кијева, преко Козлова, до Кошира и Ташкента. Они већ крајем љета 1915. Дунавом за Србију отпремају око 3500 добровољаца. Тохољ, човјек од акције, једва дочека ову мисију, јер мучно је било гледати жалосни изглед изнурене српске војске која се послије двије године крвавих борби, епидемија и албанске голготе опоравља ту на Крфу.

Идеје слободе и правде

Са дневницама од 16 француских франака уз додатних 400 франака за успутну набавку цивилног одијела, пријатно су путовали и одушевљено дочекивани у Италији, Француској и Енглеској. У тим данима Ристо је имао прилику да, измакнут од балканског караказана, у миру сагледа свој дуги ход по мукама, путу страдања, али и славе којим су ишли само ријетки и одабрани. Због свега што је претурио преко главе минулих 12 година, она 1904, када је прекинуо тек започете студије права у Загребу, сада му је изгледала доста далека. Тада се придружио герилској акцији за ослобођење Старе и јужне Србије, а спиритус мовенс те кампање био је његов земљак Лука Ћеловић Требињац.

Млађани комита Тохољ брзо стиче завидну репутацију као прибран, храбар и одлучан борац. У борбама на Табановцу, Челопеку и Гуглину показује блиставе примјере херојства и моралне снаге. Августа 1905. чета војводе Скопљанчета нађе се окружена јаким турским снагама на вису Гуглину код Куманова. Отвори се огорчена вишесатна борба, Турци довлаче нове снаге, док четницима понестаје муниције, што код њих изазва озбиљну кризу. У том драматичном часу, не марећи за кишу метака, Ристо Тохољ се усправи и громогласно запјева “Ој, Србијо, мила мати” што начас збуни Турке, а малаксале комите преобрази у љуте рисове који се бомбом и камом, мада уз велике губитке, на јуриш пробише из пакленог обруча. Ристо је потом ухапшен у рејону Косовске Митровице, при организовању комитске и јатачке мреже. Одлежао је “само” пола године тортуре у турском зиндану, па је због недостатка доказа пуштен. Тврд и самопријегоран, увијек је изнова настављао борбу, ношен најплеменитијом идејом слободе и правде за свој угњетавани народ. Године 1908. наступа прекид четничке акције.

Касније се могао срести у друштву четничких војвода, сталних гостију хотела “Балкан” на Теразијама, који је држао њихов човјек, Билећанин Ђоко Попара. Тих година наставља студије у Београду и жени се Даринком Јаћовић, која му 1913. рађа сина Велибора (умро као љекар у Трстенику 1956).

По мобилизацији 1912. комите се брзо сјатише на зборна мјеста, једва дочекавши час да с Турцима коначно пречисте све старе рачуне. Танкосићев логор за прикупљање старих и обуку нових четника био је у Прокупљу. Ту се Ристо Тохољ и његов побратим Ристо Милићевић нађоше заједно са Мустафом Голубићем, Ђуром Шарцем, Смајом Феровићем и Хасаном Репцем, те каснијим сарајевским завјереницима Данилом Илићем и Цвјетком Поповићем. Њихова чета је нападом на Турке 5. октобра у зони караула Мердаре и Дубица фактички започела операције у Првом балканском рату.

По окончању балканских ратова кратко је секретар суда у Косовској Митровици, јер за српске ратнике нема предаха. Сад је ваљало те 1914. и с црножутом монархијом подијелити мегдан. Спремни и будни, увијек тамо гдје треба, четници одмах лете на границу да и тако малобројни приме први налет моћних царских армија, које су намјерне да једним страшним ударцем Србију смрве у прах и пепео. Ваљда је тад настала изрека “Кад неко каже да се ничег не боји или лаже или је четник”. Два Риста побратима, Тохољ и Миличевић, борци су Танкосићевог Јадарског одреда, који ће листом изгинути штитећи нејач Мачве од невиђено сурових злочина “К. унд К.” солдата, у којима се до медаље истакао и неки Јосип Броз (ко зна је ли то онај исти некад Србима омиљени вођа?!).

Ту код Крупња и Миличевић храбро гине, а Дуждевић му над раком држи некролог и куне се на освету. Ређају се огорчени и стравични окршаји: Цер, Мачков камен, Лозница, источна Босна.

Код Трстеника 2. новембра 1915. гине и војвода Воја Танкосић, човјек грандиозне харизме и смионости, чије се име у Бечу са страхом помињало. Најближи сарадници Тохољ, Голубић и Шарац тајно га сахрањују и маскирају гроб, али га касније Аустријанци ипак налазе, откопавају и мртва вјешају. Слике ће објавити бечке новине као невиђен ратни успјех и тиме помоћи тај мит у настајању. Четнике је тешко погодила смрт вољеног команданта. “Венац бесмртне славе /  српска ти вила плете / над твојим гробом, Војо / комитске плачу чете”. (епитаф)

Од 1912. до 1918. широм балканских ратишта па све до Добруџе, расијане су кости Тохољевих најбољих другова, истакнутих српских ратника и родољуба, који су своје животе вољно и часно уградили у велико дјело националног ослобођења. Било је то потресно страдање једне младости.

Тохољ по Танкосићевој погибији добија команду над четом у батаљону легендарног војводе Вука. Управо тада Макензен удара на Србију са скоро милион војника и покушава да српску војску ухвати у клијешта и заувијек уништи. Четници су и тада одиграли велику улогу, штитећи све од Дрине до Дунава одступницу главнини трупа. У склопу тих напора, Ристо минира мост код Трстеника, да би успорио напредовање непријатеља. Послије тешких борби услиједила је албанска голгота, вријеме јунаштва и мучеништва, у којем четници поново подносе велику жртву. Међутим, упркос томе њихове осакаћене чете на Крфу су опет биле прве спремне за борбу. И тако дођосмо на почетак ове приче.

Официрска громада

Тохољева група официра, послије пређених 9805 километара, коначно стиже у Одесу 7. априла и одмах, од већ прикупљених добровољаца под командом пуковника Стевана Хаџића, приступи формирању 1. српске добровољачке дивизије (у даљем тексту 1. СДД). Русија то подржа са 80 милиона златних рубаља из дворске касе. Тохољ под команду прима 3. чету 1. батаљона 1. пјешадијског пука, попуњену претежно Херцеговцима. Обука се спроводи убрзано, по систему српске војске. Предсједник владе Никола Пашић је 3. маја у посјети јединици, а славни руски генерал Брусилов пет дана касније врши њену смотру.

Коначно, 10. маја по дивном суначном дану у 10.30 на пољу Ходинку код Одесе постројене српске јединице са великим узбуђењем очекују посјету цара Николаја Другог јер, како рече Његош, за већину Срба само је Бог био већи од руског императора. Када је цар зауставио свог алата испред добровољачких пукова, салутирао и поздравио их по српски са: “Помоз Бог, јунаци”,  хиљаде гласова слило се у један урагански поклич отпоздрава. Цар је на крају смотре, видно задовољан, пуковнику Хаџићу одушевљено честитао: “Очењ харашо”.

Добровољци првог, другог и трећег пука 15. и 16. маја положише свечану заклетву краљу Петру Првом, а официри потписаше писмени текст заклетве. Већ тада се појавише проблеми са дијелом Хрвата и Словенаца који одбише положити заклетву српском краљу, а били су и против одреднице “српска” у називу дивизије, мада су чинили симболичних мање од један одсто војника дивизије. Част часним изузецима, за већину је њихово “добровољство” било у функцији остваривања политичких, а не ослободилачких циљева. Требало се формално прикључити страни која ће по свему побиједити, а поред тога избјећи заробљеничко депортовање у Сибир, гдје би на танкој храни по највећој зими радили најтеже послове. Једном приликом група њих је за ручком узвикивала: “Живјела Аустрија! Доле Србија!”, па је дошло до сукоба. Додуше један дио њих је средином октобра од стране козака присилно мобилисан ради попуне губитака. И заробљени аустријски фелдвебл Јосип Броз (ваљда онај исти из Мачве!) одбио је приступити добровољцима и снажно агитовао да то не чини ниједан Хрват (Рапаић, 2004: 175), а и сам је о томе писао.

Другог августа 1. СДД је бројала 625 официра, 17.232 подофицира и војника, 1.842 коња, 56 митраљеза, а 14. августа ушла је у састав руског 47. специјалног корпуса, који је требало да отвори нови фронт у Добруџи. Двије седмице касније, на Велику Госпојину, 1. СДД приспјела је на фронт.

Непријатељ је у Добруџи концентрисао јаке снаге од бугарских, турских и њемачких јединица. Фелдмаршал Макензен (опет он!) био је на челу тих трупа које су већ 1. септембра заузеле Добрич. Специјални 47. корпус их ту напада 5. септембра, а два дана касније у борбу улази и наша дивизија код Карасинана. Наиме, дошло је до борбе у сусрету, када се Први српски пук сударио са 35. бугарским пуком, при чему је у десни бок примио изненадни снажан удар и 36. њиховог пука.

- Краткотрајно колебање код добровољаца прекину командир Ристо Дуждевић Тохољ, који као вихор излети испред треће чете и громко командова: “Нож на пушку, јунаци! Јуриш, за мном!” Чета се заталаса и заурла: “Ура!”, па ко један човјек јурну за командиром у сусрет Бугарима. Наступи ужасан узајамни покољ, док Бугари на крају не попустише па ошамућени почеше бауљати и бјежати низ падину. Тохољев примјер су слиједиле и друге старјешине, а затим и цијели пук и тако је осигурана побједа. Поносити и храбри Херцеговац био је већ мртав, пао је како доликује јунаку и био прва жртва наше дивизије” - сјећао се официр 4. пука Марко Божовић, који додаје да је Ристо био један од најомиљенијих старјешина код војске.

Дивизија је наставила тешке борбе све док није повучена са ратишта крајем октобра. Губици су били невиђено високи за тако кратко вријеме (53 одсто), у Добруџи су из строја 1. СДД  избачена 9.343 борца или сваки други пјешак.

Рачуна се да је само са простора Босне и Херцеговине у ратовима 1912 -18. учествовало преко 50.000 добровољаца. Нажалост, новостворена држава је више пажње и труда посветила онима који је нису вољели и жељели, него онима који су је сањали и за њу крв лили. О држави насталој 1945. не треба ни трошити ријечи, јер је њен владар јасно рекао шта мисли о добровољцима. Њихово удружење је 1947. забрањено као непријатељско, имовина конфискована, а архива уништена. Баш као у НДХ.

Ристо Дуждевић Тохољ, ратничка официрска громада, витез Карађорђеве звезде, није дочекао толико жељену слободу. Пјесник Милутин Јовановић му је посветио пјесму “Гробље на северу”. Сахрањен је код цркве у селу Карасинану у Румунији, а 1935. поред Шантићеве гробнице на мостарском гробљу Бјелушине саграђена је заједничка гробница, у коју су пренесене кости Риста Тохоља и Риста Миличевића, двојице ватрених патриота, побратима и сабораца, другова од гимназијских и студентских дана.

Муслимани

Почетком 20. вијека у БиХ се јављају све више школованих муслимана који сматрају да треба да се придруже Србима у борби за ослобођење од било које туђинске власти. Неки од њих су се и национално изјашњавали као Срби, борили се и гинули у четничким јединицама. Такви су били: Мустафа Голубић, Смајо Феровић, Абаз Биједић, Мухамед Мехмедбашић, Ибрахим Балта, Хасан Ребац, Ђулага Буковац, Алија Казазић, Мехмед Звоно, Незир Хаџиналић, Бећко Капиџић, Сефо Ризван, браћа Куртовићи: Хуснија, Алија и Шукрија, Авдо Хасанбеговић, Азиз Сарић, Хакија Темин, Хамид Кукић, Омер Хаџиомеровић, Фехим Мусакадић, Ахмет Ћемал и још стотине других. Памте се посљедње ријечи Хусније Куртовића, када је погођен у груди у смртном ропцу подвикнуо: “Није ми жао, Србија ће бити царевина!” Алија Казазић записа: “Осим националних осјећања, нас муслимане у Србији је привукло и то што се према нама осјећала оданост и искрена наклоност, свуда смо били примани како се најбоље може ...”

Пише: Драган Мијовић

Коментари 0
Повезане вијести
Из наше прошлости: Како је настао Соколац Из наше прошлости: Како је настао Соколац
Ријечи које су добиле назив по одређеним људима Ријечи које су добиле назив по одређеним људима
Невесињац који је војничке чинове стекао у пет свјетских армија Невесињац који је војничке чинове стекао у пет свјетских армија
Најчитаније
  • На данашњи дан преминула Слађана Кобас - тринаеста звјездица
    3h 51m
    1
  • Лица ухапшена у Источној Илиџи, пронађено преко два килограма опојне дроге (ФОТО)
    22h 24m
    1
  • Да ли је држава заборавила Перу и Дубравку Крстовић?
    18h 24m
    6
  • Бесплатни систематски прегледи у Болници „Србија“ за борачку популацију из Источног Новог Сарајева
    19h 27m
    0
  • Народна скупштина Републике Српске усвојила Породични закон
    15h 12m
    0