Манастир „Свети Николај Српски“ – Соко се налази у западном дијелу Србије и припада општини Љубовија. Подручје општине је ријеком Дрином одвијено од Републике Српске и општина Братунац и Сребреница, а граничи се и са општинама Мали Зворник, Крупањ, Осечина, Ваљево и Бајна Башта. Од 19. вијека овај крај је познат под називом Азбуковица.

Манастир, смјештен у подножју Соколске планине, је задужбина Његовог преосвештенства епископа шабачког господина Лаврентија. Посвећен је Светом владици Николају Велимировићу који се слави 3. маја. Црква, у чијем олтару се чува дио моштију Светог владике Николаја, саграђена је 1994. године и припада позном моравском стилу. Дрворезбарени иконостас је рађен у барокном стилу и позлаћен 24-каратним златом, док је иконе у византијском стилу живописала и манастиру поклонила сестра Крстана Тасић, познати иконописац. Са десне стране цркве се пружа здање манастирског конака, а са лијеве зграда у чијем приземљу је смјештен манастирски музеј.

У кругу манастирског комплекса се налази и већи смјештајни објекат – Дом Николаја Велимировић који располаже са комфорно уређеним собама. Структура соба износи: 20 једнокреветних,10 двокреветних и 10 вишекреветних соба са укупно 190 лежаја. Под његовим кровом се налази и кухиња са пространом трпезаријом, библиотека и продавница сувенира. Велики и мали конак су повезани зградом у чијем приземљу се налазе просторије погодне за одржавање семинара и других стручних скупова. На самом врху ове зграде, по цијелој површини је тераса – видиковац, гдје се могу организовати разни пригодни, културни и духовни програми. Посјетиоцима на располагању стоје и спортски терени.

Манастир Светог Николај је подигнут на платоу испод Соко града или „Невјесте султанове“, најомраженијег турског утврђења, чији су остаци и данас видљиви на једној стијени Соколске планине. На истој стијени налази се и позлаћини крст, висок 12 метара и тежак 2280 килограма. Крст је постављен 24. марта 2000. године, као споменик недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године, а дар је Нијемца Хорста Вробела. Ноћу је освјетљен, па зрачи особеним, свечаним миром, доминирајући овим дијелом Подриња. Пут, у дужини од два километра, који од манастира води до крста назван је „Пут вјере“. Дуж тог пута, на сваких 200 метара, изграђено је десет капелица, а у свакој је редом исписана по једна Божја заповијест.