Ближи се новембар, што је традиционално мјесец када општинске власти почињу састављати и слати у процедуру буџет за наредну фискалну годину. Како буџет није, или не би смио бити плијен политичких странака, а грађани нису, или не би требали бити „овце за шишање“ од којих власти отимају новац за финансирање администрацијe која је сама себи циљ, одлучио сам да у својству грађанина Пала дам свој приједлог „ставки“ које би требале ући у буџет за нередну годину, а које при томе нису скупе, немају политичку позадину, а свима нама би, према мом мишљењу, учиниле живот нешто љепшим и лакшим.
Ријешити „проклету“ решетку
Од 2015. године у центру Пала, на новом градском тргу стоји отвор – замишљена фонтана, коју изгледа ниједна власт не може да ријеши. Незванично, баратa се са цифром од чак 70.000 КМ за неку „посебну“ решетку каква је замишљења при пројектовању, а како би градском тргу, у љетним мјесецима, омогућила љепши изглед. У сваком случају, право је чудо да до дана данашњег ниједно дијете, старији човјек или средњовјечан грађанин није поломио руке и ноге захваљујући овој отвореној рупи која скупља смеће већ три пуне године. Молим власти да се ова „ситница“ ријеши бар у нaредној години.
Дјечији парк(ови)
Некада давно, тамо 2016. Године, у план развоја Пала сам предлагао да уђе изграња 16 дјечијих игралишта у наредне 4 године, чиме бисмо достигли европски просјек од једног дјечијег игралишта на 800 становника. Општинске власти су процијениле да су дјечија игралишта права ставка да се на њима штеди, па тако у задње двије године није изграђено ниједно ново игралиште, а оно једно које је „реновирано“ 2016. године (између прве и друге „Фамосове“ зграде у центру Пала, од Поште ка старој Цркви) је, у међувремену, у великој мјери, руинирано. Неко ће рећи да су крива дјеца која свакодневно уништавају то игралиште и да је оно поправљано до сада 10 пута. Међутим, моје је мишљење да смо криви ми, грађани Пала, што нам дјеца не знају шта је дјечије игралиште, осим кад их одведемо у Лукавицу или федерално Сарајево да се тамо играју. А све и да су нам дјеца најбоља и најкултурнија, када 15.000 становника има једно једину дјечије игралиште на располагању, које при томе површине 150 м2, није ни чудо да је стално на њему нешто покварено. Дакле, још дјечијих игралишта молим! Ако ништа друго, бар ово постојеће проширите ка Станици полиције и тако му удвостручите површину за играње.
Пјешачки мост
Заиста је жалосно гледати студенте из новог и лијепог студентског дома на Палама, како претрчавају магистралу како би дошли до факултета и центра Пала. Право је чуду да у тим свакодневним претрчавањима до данас нико није погинуо (посебно у вечерњим часовима када се студенти враћају „из провода“). Постоји више начина на који је могуће ријешити овај проблем, о чему свакако више знају лица која се тиме професионално баве. Међутим, мени као лаику се чини наједноставнијим просто направити пјешачки мост код зграда домова. Затим би требало мало реновирати тротоар и пјешачку стазу која води са друге стране магистрале дуж горње ивице ливаде испред Основне школе и тиме би проблем био ријешен.
Парк
Знам да живимо на Палама, што значи да лијепих шума и пјешачких стаза (додуше неуређених) има свуда у околици. Међутим, опростите, али дјечија колица заиста не могу, нити желим, да гурам узбрдо по камењару под углом од 45 степени што је једини наш улаз у свијет шумских љепота. Као и већини младих родитеља, треба ми „обичан“ парк – равна стазе, мало зеленила, понека клацкалица и љуљашка, ако може.
А Пале имају идеална простор, да се уз врло мало улагања, направи један такав градски парк. То је простор изнад старе Основне школе, право ка Студенским домовима о којима сам већ писао. Тај потенцијални парк је већ отворен са горње и доње стране, направљена је једна стазица која води од магистрале до самог улаза у школу. Нисам стручњак за пројектовање паркова, али једна елипсаста стаза паралелна са зградом школе, пар клупа, по могућности једна чесма, да имају дјеца гдје опрати руке, понеко засађено дрво и љуљашка и био бих врло захвалан нашим властима на шта троше паре.
„Паљење свјетала“ и прање улица
Колико је тачно потребно времена да се замијене сијалице и „упали“ свјетло на Палама? Изгледа десет. Ко навече шета променадом на Палама, може се увјерити да тамо влада полумрак, баш као што је то било и прије пар година, када је ова тема постала политички атрактивна. Заиста није долично да у једној средини која себа сврстава у урбане, због штедње електричне енергије, не видимо ноћу даље од 15 матера испред себе, а све то у самом центру града. Такође, врло је чудно што код нас нико не пере улице годинама. Када сте задњи пут видјели шмрк градског комуналног на шеталишту? Ја се не сјећам да сам икада видио тај призор на оном дијелу шеталишта гдје ја живим, дакле од новог Храма, ка улици Универзитетској. Зар је проблем планирати средства да нам 4 пута годишње улице буду опране?
„Љиљан“ и „олимпијска коцка“
Немам ништа против тога да на шеталишту имамо и фонтану у облику љиљана На крају љиљан је стари српски средњовјековни симбол који су користили наши преци. Међутим, имам проблема са тим када нам је тај љиљан увијек прљав и запушен. Ако га не можемо одржавати да буде какав је замишљен, а изгледа да постоји проблем у пројекту или квалитету реализације тог пројекта, онда га барем треба затрпати земљом и засадити цијеће. Па да бар цијећа изгледа како треба. Слично је са „Олимпијском коцком“. Лијепа, али увијек разваљена. Константно јој штрче оне металне шипке које иду у круг, претећи да ће порезати неко дијете, а тамо гдје су свјетла која би требало да освјетљавају споменик улази вода због чега освјетљење више не ради. Зар је немогуће одржавати овај споменик у исправом стању?
Кружни ток и споменик
И поред свих поменутих споменика, мора се признати да Палама недостаје јадан монументалан споменик – нешто што би представљало симбол Пала. Такође, недостаје нам и кружни ток, како бисмо смањили број удеса на пресјеку четири траке и споредне цесте која води од „Тома“ и Основне школе, до улице Седам лопова. Лично сам учествовао у једном од ових удеса и знам још десетак људи који су имали удес на истом мјесту.
Мој приједлог је да се на том мјесту планира кружни ток са спомеником у средини. Таквих споменика има доста у свијету и постављају се како би странцима послали поруку о вриједностима која та средина уважава. Тако сам у Скадру видио велики споменик „Албанској демократији“ у Тирани, огроман кружни албански орао итд.
Моје је мишљење да је крајње вријема да и Пале добију споменик посвећен онима на чијим плећима почива, или је почивало, кроз вијекове – споменик мајкама, сељацима-радницима, војницима и српској интелигенцији. Конкретно волио бих видјети споменик гдје се четири дивовске фигуре (висине околних зграда) држе за руке, а на њиховим плаћима је плоча са рељефом Пала. Мајка са старијом дјевојчицом која се држи за њену десну ногу и мањим дјечаком око њене лијеве ноге, пружа лијеву руку ратнику који се бори за њихову слободу. Он пружа другу руку сељаку-раднику који је изградио модерно Пале, а он научнику-интелектуалцу који одражава Пале као савремени универзитетски центар. Научник – интелектуалац пружа лијеву руку мајци чиме се круг затвара, сви окренути леђима једни другима. Ово додуше није јефтина „работа“, али хајде да планирамо да у наредених 5 година буде подигнут један овакав, или чак сасвим другачији споменик, али да размишљамо и радимо на томе.
Понеки мурал ако може
Мислим да су Пале једино мјесто на свијету гдје не можете да видите ниједан мурал. Наравно, у већим градовима већину мурала сликају улични умјетници, како би изразили свој протест против неких друштвених појава или своје дивљење знаменитим суграђанима. Већина тога настаје „илегално“ тј. на површинама која за то нису предвиђене. Код нас изгледа нема нити спонтаног духа „протеста“ омладине против система у којем живи, нити јавне промоције ове врсте умјетности од стране градских власти. Да би се то промијенило, предлажем да општинске власти Пала затраже дозволу од станара зграде на почетку новог дијела шеталишта, тамо код „Мајнексовог екрана“ да се наслика мурал са ликом Алексе Шантића и испишу његови стихови из пјесме „Остајте овдје“. Зар није највећи проблем овог друштва одлазак младих? Хајдемо им бар једним муралом показати, а туда свакодневно пролазе студенти Правног, Економског и Филозофског факултета, да нам је стало да остану овдје.
Мало сјаја за „улаз“
До прије пар година, највећу срамоту за нас који смо доводили пријатеље на Пале представљао је тунел који је био рушеван, неосвјетљен, са водом која је капала са стропова. То је сада, више-мање сређено и честитке властима да су то урадиле. Додуше, ни то није одрађено до краја будући да прилазни зидови тунелу и даље изгледају како да ће да се сруше сваког часа. Али, напредак је, ипак, постигнут. Међутим, чим прођете реновирани тунел одмах „ударите“ на много ствари који Палама и не дају баш изглед града. Прескочићу приватне куће и фабрике које деценијама стоје назвршене (јер је то ваљда посљедица економских недаћа које овдје никако не престају) и фокусираћу се на прву инфраструктурну грађевину на коју наиђете – жути мост. Жути мост се тако зове, јер је наводно, некада био офарбан у жуту боју. Сада је прикладније звати га „рђави“ мост. А могао би се звати и „зарасли“ мост будући да око моста расте неко грање које већ годинама смета пјешацима при проласку, а не сјећам се да га је ико у задњих десет година бар покушао посјећи. Шта треба урадити да се тротоар на овом мосту реконструише тј. очисти од насипа пјеска који га прекрију у току зиме, а стоје на мосту и љети, те да му се врати оргинална боја и растиње око њега покоси?
А кад смо већ код слике града да поменемо и ово. Када се моја породица у вихору рата доселила у Пале, сјећам се да су „острва“ на улазу у Пале (са десне стране моста) била украшена лејама цвијећа. Данас тога нема, а то мало цвијећа правио би велику разлику у очима оних који први пут долазе у наш град.
А како би тек импресивно изгледало када би на улазу у Пале, још прије тунела могао на оној ливади испод магистрале да се види и велики натпис „Пале“ исписан од цвијећа омеђеног бијелим бетонским блоковима, зар не? Онако како се некада писало „Тито“.
Хоћемо и ми „Зимзоград“
У бројним градовима у БиХ, у задњих пар година се током зимских мјесеци организује „Зимзоград“. У суштини ради се о низу дрвених кућица у којима се продају кувано вино, пиво, сувенири тог града, сендвичи, али и шалови, капе и све што би једном туристи или домицијелцу понесеном празничним духом могло да затреба. Како је број туриста на Палама у посљедњих пар година у константном и значајном порасту, а наша понуда манифестација скоро па никаква, предлаже да се на градском тргу, што прије организује наш „Зимзоград“. То није у правом смислу манифестација, али би Палама у зимским мјесецима дала мало другачији сјај. Да не будемо само мјесто гдје се преспава и оде даље на скијање, потпуно без садржаја. О музејима другом приликом.
На крају, надам се да ово моје отворено писмо неће бити схваћено као било какво политиканство, јер то и није. Његова сврха је отварање дискусије на нашим Палама о томе како изгледа град у коме живимо и како да га учинимо бољим и љепшим за себе и генерације које долазе.
Аутор: Марко Ђого
