У првим деценијама двадесетог вијека једна паланка је почела да добија обрисе града.
Мале кућице окружене шоровима уступиле су мјесто првим вишеспратницама. Неколицина богатих трговаца и индустријалаца почињу да ангажују архитекте из Mitteleuropа како би за њих пројектовали прве модерне приватне виле у стилу мађарске сецесије, затим стамбено-пословне зграде које слиједе Гропијусове постулате и моћне банке које и даље пркосе кошавама. Међу трговцима се истиче Никола Тамарџић. Међу архитектама Ђорђе Табаковић. Оно што настаје тада и дан-данас представља срце града и даје му амбијент по коме је препознатљив.
Ако сте у овом граду некада боравили дуже од пар сати вјероватно знате да се ради о Новом Саду.
У каквој је вези Нови Сад, други највећи град у Србији са Палама које, ето, не улазе ни у десет највећих насељених мјеста у БиХ?
Па једноставно, по томе што је сваки град некад био насељено мјесто које је у једном тренутку усвојило урбану архитектуру и добило обрисе града. Ипак, то не значи да ће свако мјесто једном постати град – бар не у културолошком смислу. Много је мјеста које имају релативно велики број становника, али немају градску архитектуру нити дух и садржаје града. Мање је градова који немају велики број становника, али су мини-метрополе јер имају ово потоње. И једно и друго је могуће, а ком правцу ће се насеље развијати зависи од грађана и власти истога.
Ко данас шета Палама може се увјерити да се на сваких пар стотина метара руше старе и оронуле кућице и подижу неке нове зграде. Као неко ко је одрастао и живи на Палама, искрено се радујем свакој цигли која се угради у било коју од ових грађевина. Међутим, у срцу ми се истовремено јавља и стрепња да ће та изградња, за коју не видим да се заснива на било каквој урбанистичкој визији, за сву догледну будућност да нас зацементира у положају паланке. А то је већ штета јер се оваква прилика јавља само једном у вијеку. И кад је пропустите морате чекати неке нове историјске околности које можда никада неће доћи. Нови Сад је своју шансу искористио почетком двадесетог вијека. Војводина је пуна мјеста далеко већих од Пала која ће вјероватно заувјек остати паланке…
Иако сам за архитектуру потпуни лаик и одмах признајем да бих се требао држати онога о чему понешто знам, дозволите да у својству пуког грађанина Пала, а грађанство је нешто што уједно даје право и обавезује, кажем шта мислим о архитектонски дометима тренутне „урбанизације“ Пала. Пођимо од новог градског трга.
Иако сам, када је планирана изградња овог трга, отворено навијао за идејно ријешење које је нудио архитекта Александар Ласица (можда и субјективно будући да се ради о школском другу) и које није прихваћено, градски трг ми данас дјелује врло лијепо. Наравно, ако искључимо чињеницу да није завршен. Почевши од незавршеног платоа цркве који је вјечити извор камења за дјецу која се ту играју јер других игралишта и немају, преко отворене рупе – замишљене као водоскок, и што је мање опасно, али естетски много горе, до тога да и даље није исељена нити санирана градска топлана тако да се са трга улази право у блато, мем и пепео дворишта комунистичког индустријског објекта из средине прошлог вијека.
Ипак, нова „саборна“ црква добија фасаду и дјелује врло лијепо. Ту су и зграде(а) факутета (Правног, Економског и Филозофског), које пак ратују бојама фасада, а ту је и пар нових стамбених зграда. Додуше, стамбених зграда којима ту, према мом мишљењу, никако није мјесто. Јер како уклопити гаће и чарапе које се суше са тараса тих нових зграда са амбијентом градског трга? Па ваљда је градски трг урбани центар града? Није ли прилично да се на градском тргу нађе зграда градске управе, пословне зграде, владичански двор, неки хотел, зграда гимназије…?
Али не. Код нас се прва и једина пословна зграда завршава недалеко одатле – на градској магистрали, зграда општине се планира свугдје само не не градском тргу, једини хотел у ужем градском језгру (Златна Жита), иако изгледа веома модерно, те (ако је вјеровати Booking-у) нуди услугу на највишем свјетском нивоу, има релативно мале смјештајне капацитете!
Изградња посебне зграде Гимназије се, колико знам, и не планира, иако је једна од особина града да су средње школе просторно раздвојене будући да је тешко спојити некога ко се нпр. школује за машин-бравара или грађевинског техничара (ово не говорим ни са каквим ниподаштавањем, заправо мислим да нам треба више и једних и других), са неким ко изучава латински, социологију и филозофију.
И не само да се око градског трга налази, за моја схватања, „погрешан“ тип зграда, већ је и репрезентативност оних које су се ту нашла упитна. За најуже језгро града човјек би очекивао да се ради о зградама са приземљима високим четири метра, декорисаним фасадама, високим стакленим излозима и улазима који одишу луксузома и/или елеганцијом, али се на Палама још чека да видимо прву такву стамбено-пословну зграду.
Да ме погрешно не схватите, разумијем ја логику предузетника. Она је максимизирање разлике прихода и расхода у условима невелике куповне моћи становништва, због чега настају зграде које има ко да купи. Тако умјето репрезентативних објеката у центру града цвијета изградња објеката које ми код кући колоквијално називамо „романијска кућа на четири воде на стероидима“. Око се најлакше навикне на познати призор, а изградња таквих објеката није претјерано захтјевна.
Међутим, не разумијем ја градске власти које не размишљају да код малих градова може постојати само једно градско језгро и мноштво стамбених четврти. Језгро града се, као што сам већ нагласио, гради једном у сто година или више, док се стамбене четврти зидају и руше у краћим временским интервалима.
Додајмо на претходно да су наше градске власти одавно усвојиле неки искривљени облик брутализам према коме је урбанизација=бетонирање зелених површина, са посљедицама да је у центру све мање крошњи дрвећа, и тиме долазимо до невеселе слике наше урбанизације.
Ипак, Пале своју шансу још нису пропустиле. Као што рекох, простор испод новог трга је и даље значајним дијелом неизграђен, са пиланом-топланом која чека да се измјести. Осим тога иза саборне цркве у наставку шеталишта, преко цесте, се налази оронула кућица са пристојним двориштем што омогућава да се евентуално са те стране градски трг затвори једним репрезентативним објектом.
Пале такође никада нису прешле преко Миљацке, што даје наду да урбаним планирањем, које ће се базирати на некој визији и иза кога ће градске власти чврсто стати, шире језго града може да добије модеран-плански изглед. Тако је могуће да се „златна четврт“ Пала протегне на површини коју би са једне стране уоквирила Аутобуска станица и дворана „Пеки“, док би се на другој страни налазиле нове зграде Централне банке и ресторана „БиТ“, те даље преко Миљацке.
Бог нас је благословио, а и очеви се потрудили, да су Пале у односу на број становника велики универзитетски центар, да се налазимо у непосредној близини главног града што пружа могућности рада и зараде, те на траси будућег ауто-пута, да се на територији наше општине налази доминантан дио највећог зимског туристичког центра у земљи. Све то даје Палама сјајне развојне перспективе. Међутим, у шта ћемо се претворити зависи од нас.
Или како је то Маркс некада срочио: „људи стварају своју сопствену историју“.
А да бисмо исписали свијетле стране историје неопходно је увести транспарентност и подстицати учешће јавности у планирању урбаног развоја. Како Пале треба да изгледа питање је у чијем дефинисању заиста требају да, и то врло активно, учествују сви грађани Пала. Није довољно измјене регулационог плана повремено стављати на јавност, као што се то код нас чини већ дужи временски период, већ је неопходно заиста потакнути јавну расправу о овим питањима.
На крају, у зависности од тога шта ми урадимо данас, наша дјеца ће једнога дана, на неком студијском путовању у Грацу, Риму или Лондону дјевојкама и момцима које тамо буду упознали говорити да потичу из малог града или малог мјеста Пала. Та наизглед небитна разлика ће међутим утицати на њихово самопоуздање и шансе за успјех у животу, без обзира чиме се бавили. Ако желимо да им повећамо шансе изборимо се да Пале у сваком погледу постану град.
За то је неопходно и да се међу угледним привредницима нађе неки нови Тамарџић, те међу архитектама Табаковић.
Аутор: Марко Ђого
