Онамо, ‘намо…
за брда она казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети
молитва у њих присваја рај…
Како су ванвременске ријечи Краља Николе, исписане и испјеване у “Марсељези Српства”.
Гдје ће друго бити рај aко не наспрам Проклетија.
Дечани су наш дјелић раја и рајског стварања и потпуно је природно да стоје напспрам пакла и проклетства кроз који су прије сто и кусур година прошли епски јунаци повлачећи се испред аустроугарског зла.
Док идемо ка Косову и Метохији пролази ми кроз главу, да ћу ускоро на она глупава питања аутошовиниста “А јеси ли икад био на Косову”, моћи да одговорим кратко и јасно “ Јесам, ти?”. Уколико је уопште битно јеси ли негдје физички био, да би схватио или покушавао да схватиш суштину нечега што се зове Косовски завјет.
Кроз Рашку област доминирају плакати који говоре о протеклим изборима за Бошњачко национално вијеће, “Вакат је”, Самоопредјељење”, “Муфтија”, неке су од порука раширених изнад улица Пријепоља, Сјенице, Новог Пазара. У позадини са радија чујем музику и разазнајем да је Галија.
Недавно је Магазин Око, Радио телевизије Србије, понукан пјесмом Београдског синдиката “Догодине у Призрену”, урадио емисију о Космету као инспирацији модерне музичке сцене. Поменули су ту и Бреговићеву “Косовску”, Галијину “Дигни руку”, Балашевићеву “Не ломите ми багрење” за коју нисам знао да јој је мотив Космет.
Просто је невјероватно данас слушати како се морамо оканути косовских митова, како су они погубни за нас. Лагати себе и друге да нам ти митови сметају, а не схватати, да све што имамо вриједно, од како смо се профилисали као нација нераскидив корјен вуче из те косовске јаве помјешане са митом.
На административној линији, заједнички пункт, до душе под истим кровом или настрешницом, налазе се два контејнера. Прво долазимо код нашег, полицајац само кратко погледа пасош, питамо га гдје се узима неко осигурање за аутомобил, каже “ е то код побратима”. А “побратими” неких 4-5 метара ниже, у безличним униформама сивкасто плаве боје, са маполиким грбом, као што је и у Босни и Херцеговини. Једнака униформа, једнака застава и грб на рамену, да се одмах види та црта протектората, и немогуће је не направити паралелу између двије лажне државе. Ова лажна држава коју не признаје лажна БиХ јер то не дозвољава Република Српска, не признаје документа БиХ, па да би ушао на “Косова” мораш имати личну карту или пасош неке друге земље. Са пасошем Србије улази се слободно и не стављају печат приликом легитимисања.
Косовској Митровици, за коју се од неких невладиних организација и страних телевизија често може чути оно ”подјељени град”, како они воле рећи, попут Мостара, Сарајева и Источног Сарајева и тако даље, та констатација најмање стоји. Тај некада један град, кроз који протиче Ибар, сада су два града која тај исти Ибар раздваја. Сјеверна Косовска Митровица, је сада нека врста административног центра Космета, а Лепосавић и Звечан, су залеђе и веза са централном Србијом. Сада је то универзитетски, клинички и сваки дуги центар Срба, и то не само на сјеверу покрајине, већ и свих енклава и манастира јужно од Ибра.
Центром града доминира споменик Кнезу Лазару који се налази у кружном току на почетку пјешачке зоне. Тешко се може видјети нека разлика у односу на Ужице на примјер, или Краљево. Разлика се уочава тек када се приближи Ибру и оном мосту који се са зебњом прелази, ако се и прелази. Ту је паркиран џип италијанских карабињера, који осматрају прилаз мосту. Палелно са ријеком недалеко од Моста је зелена пијаца, а испод ње, на паркингу, бувљак, на коме се налази све, од одјеће и обуће до бијеле технике и играчака, раширених по бетону и зеленој површини између ријеке и улице. Тај наш подсјетник на сиромаштво и нека не тако драга времена, овдје је још увијек садашњост.
Разлика у односу на друге градове у Србији је и то што у Митровици графит није шврљање ни пуко цртање, овдје је то нека врста охрабрења као услов самоодржања. Отуда поруке “…јер одавде нема назад” са муралом Краља Петра I, који гледа у споменик руском конзулу Глигорју Шчербини убијеном у Косовској Митровици 1903. године.
Грађани сјеверне Митровице, бар они са којима сам разговарао су за разграничење, за подјелу Космета, па чак и за размјену територије, југоисточна Србија, односно Прешево и Бујановац за сјевер Косова. Знају они да је то тешко и да је тешко то прихватити, посебно Србима јужно од Ибра. Мисле да би тиме они на сјеверу били сигурнији и било би им лакше да живе, смањиле би се тензије и осјећај страха и неизвјесности. Надопуњују један другог, тихо, тражећи аргументе, причајући да је то живот, а да доле за Србе живота нема. Кажу да су људи доле све продали, све у градовима, а оне тамо, села не занимају, то неће да купе. Међутим из села краду и отимају стоку, машине, шуму, па људи напуштају, остављају све. Поједнци са којима разговарам су избјегли из Пећи. У Митровици су подстанари, ту раде, оформили су породице. Не мисле напуштати и оставити овај простор, а вратити се кућама не могу, и мисле како каже и онај графит да је Митровица то мјесто одакле нема назад.
Понављају да они разумију да “они доле” а мисле на Србе јужно од Ибра, нису за подјелу, као и да знају зашто нису, сви наглашавају оно”видјећеш кад одеш” и “чућеш од њих доле”.
На путу из сјеверне Митровице у јужну, прелазимо други мост, пар километара узводно од оног познатог, који је блокиран. Насеља поприлично пуста, слаб саобраћај и тек понеки пролазник. Излазимо из града и крећемо ка Пећи и Дечанима. Покрај пута се често могу видјети влелепне куће, виле, груписане по четири или пет у једном дворишту, а на једном мјесту чак шест идентичних. Између тих таквих здања, налазе се махом неомалтане или трошне куће крај којих и у којима се одвија живот. Власници оних палата ко зна гдје су.
У очи упада то да су све улице и сокаци, па и блатњави путеви, означени плавим таблама са именима, на којима испред имена стоји “RR” и “UL”, а имена су албанска и на албанском.
Наилазимо и на гробља и споменике борцима ОВК-а на којима и обликом и мотивом доминира црни орао, вјерска припадност се не истиче. Ни на споменику борцима али ни на грбољу, споменици нису нишани и нису као код мулимана у БиХ са јасно израженом вјерском припадношћу. Можда још један показатељ да су Албанци ипак национално свјесни, или свјеснији од Бошњака.
Улаз у Пећ, уређен кружни ток, цвијеће, проширене улице неонске рекламе и зграде у изградњи. Не примјећујем оне традиционалне бијеле албанске капе, ваљда су избачене из свакодневног ношења и постале дио народне ношње фолклорних група. Нема ни убрађених жена, напротив, обучене су модерно, у сукњицама, фармеркама и крећу се саме, у женском друштву или са дјецом. Некако готово изненада, док још идемо кроз град, долазимо пред капију Пећке патријаршије. Локални полицајац нас легитимише, подиже рампу и ми улазимо кроз капију манастира. Дочекује нас са једне стране Пећка Бистрица, која тече из Руговске клисуре ка граду, а са друге уређен воћњак. Убрзо смо испред улаза у манастир. Препознатљива црвена грађевина, толико пута виђена слика у уџбеницима историје током школовања, толико пута та слика приказана на тв екрану сада је испред мене.
Литургија је почела. Невелика црква у којој служи владика јужноамерички и свештенство Рашко-призренске епархије на челу са архимандритом Високих Дечана Савом Јањићем, дјелује мрачно, уско. Монахње и народ стоје у тишини и слушају бесједу игумана Сава. Одлучно и отресито говори о останку, о трпљењу и против подјеле, против разграничења. Против политике издаје Космета, која је како каже, увелико у току.
Након службе, у порти Патријаршије испод стабала која као да пужу по земљи, а изнад развалина некадашњег конака, разговарам са двојицом локалних српских политичара, са сјевера из Митровице није био нико, или бар ја нисам видио ни чуо да су ту. Ови из енклава, скрушено говоре о томе да је црква против њих, да не разумије политику. Напали су их, а они имају само једну државу морају да раде како им говоре. Осјећа се тензија између државних службеника и високог свештенства, има доста подјела и међу народом. О тим подјелама чуо сам и у Митровици вече прије. Младићи, студенти су говорили о њима. Плаше се криминалаца који вуку све конце и страх их је да ће их они продати.
Долазимо пред Високе Дечане, улазимо у клисуру, испред нас су бетонске препреке размакнуте попут чуњева, док пролазимо поред пункта и стражарнице преко које је пребачена маскирна мрежа, Војника нема, њих ћемо видјети тек испред улаза у порту манастира.
Тешко је говорити о Косову, када знаш да су сви чије ријечи вриједе о њему говорили. Падају ми на ум стихови Десанке Максимовић, Милана Ракића, Шантића, Дучића, њихови извјештаји о стању на Косову. Па она чини ми се Бећковићева, да послије Његоша, нико није ни требао пјевати. Заиста ко је љепше и истинитије о Косову говорио од трагичног јунака косовске мисли.
Говорити и писати о Косову и Метохији значи да ни једна патетика није сувишна ни испразна, да романтизам није непримјерен и да се сва рационалност коју би неко призивао губи и нестаје пред љепотом градње, складом архитектуре, те пред фрескама испод којих човјек добија вртоглавицу док главом забаченом назад гледа библијске приче, алегорије и поуке осликане по сводовима манастира.
Тада ништа није, нити може бити изгубљено, нити је важно ко влада свиме изван манастирских зидина. Тек ту разумијем и оца Саву Јањића који се бори против признања, јер шта признати, против подјеле јер како себе подјелити. Схватам ту спремност на борбу против свих, да на себе навуче гњев и политичара и врха државе и парадржаве, па и своје браће, владика и свештеника.
Игуман Сава, архимандрит манастира Високи Дечани, је након славе Пећке патријаришје Св. Арсенија Сремца, остао у Пећи. Нас је у Дечанима дочекао монах Петар. Пружам му руку, пристојан стисак, а на рукама осјећам жуљеве. Рука је монашка, али и рука земљорадника. Док нас поздравља и лаганим покретом показује ка манастиру, позивајући да кренемо за њим, нетремице гледам час у манастир час у тог мршавог човјека, лаганог на ногама, који као да трепери сваки пут када неко посјети манастир. Брада која му прекрива образе није јака и оштра, већ просједа и попут влати косе пада низ лице. Говори о манастиру, поздравља пар група које су у посјети. Труди се да свакога проведе и да га упозна са градњом, фрескама и симболиком. Очи му сјаје док прича, а ко зна колико је пута већ све рекао и о манастиру и о фрескама. Не примјети се ни рутина, ни нека нехајност, какву можемо видјети и чути када нам кустос говори у музеју.
Одзвањају храмом његове мелодичне ријечи и складно употпуњују слике пред очима, баш као да прати у шта у том тренутку гледамо, па нам пружа објашњење “стуб је монолитан, дакле један комад, висок четири метра, под је од двије врсте камена, једна се вади овдје недалеко од манастира, то је овај црвенкасти, овај други, жућкасти је полудраги камен…”. Потом фреске, светиње, толико тога важног, толико значајног и битног…
Манастир у Дечанима, касније прозван Високи Дечани, посвећен је Вазнесењу Господа Исуса Христа градио је по налогу краља Стефана Уроша III, касније прозваног Дечански, которски градитељ фра Вито. Грађен је осам година, а завршио га је Краљ Душан, јер ктитор није дочекао.
Фрескописци су видјевши величанственост храма који су требали да осликају и сами пожељели да уграде себе у вјечност, па су због тога радили фанатично жудећи за посебношћу и особеношћу. Можда су баш зато су и осликали Христа са мачем којим симболично пресјеца гријехе. Ово је једини овакав приказ Исуса Христа, усхићено излаже отац Петара, па подвлачи да је то симболично пресјецање гријеха. Више група умјетника је радило фреске, манастир није никада рушен, све је аутентично, чује се даље..
Непознати сликари урадили су тако велика дјела, а за њих се не зна, нити ће се знати, јер су поштовали традицију анонимности умјетника. Међутим на једном мјесту има исписано “Срђ грешни”, изгледа неко ипак није могао да одоли а да себе не утка у вијекове и за вијекове.
У глави ми се роје питања, а једно доминира и док покушавам да га сметнем с ума, трудим се да га не изговорим наглас, је ли Арсеније Чарнојевић био кукавица која бјежи и води народ, остављајући ову величанствену земљу и ове светиње, бисере умјетности и свега вриједног што као народ имамо?
О њему знам мало, а опет дјелује ми као сушта супротност игуману Сави Јањићу, који са својом браћом опстаје овдје у оваквим условима. Његова смирена борбеност, његова побуна против свих и свега, зарад опстанка и останка у Дечанима употпуњују бајковиту слику раја, окованог бодљикавом жицом попут трња и туђом војском која га вијековима чува.
Некада сам прочитао да је само око 190 година био слободан, а све остало под окупацијом, туђинском влашћу и борбома за одбрану од оних од којих се и данас чува. Чували су га Турци, Султани су распоређивали редовну војску да бране манастир од арбанашких пљачкаша, бирани су и проглашавани за војводе албански прваци који су то радили заједно са турском војском, у Првом свјетском рату чували су га Аустроугари, у другом Италијани, који и данас стоје испред капија манастира. Неко рече да има Италијана који су на стражи испред манастира трећу генерацију.
Стари назив за сјеверни дио Метохије, област у којој су тадашњи владари и њихова властела изградили бројне манастире и цркве, међу којима је и манастир Високи Дечани, а који данас обухвата градове Исток и Пећ био је Хвосно или Старо Хвосно.
Према неким објашњењима Хвосно је изведено из старословенске ријечи хвост, што значи „дебело дрво“, вјероватно због густих шума, са стољетним стаблима, које покривају брда и планине ове области.
Отима ми се помисао да ако је тачно да ће некад да нас остане таман да станемо под неко дрво, често кажу шљиву, било би лијепо да то буде баш овдје, испод неког “хвоста”.
Ту у миру и тишини манастира, схватам оне поруке из Митровице,”видјећеш кад одеш” и “чућеш од њих доле”. Чуо сам, и уз њих сам, а сјевер, па сјевер памти, бар је то позната порука.
До тада, волио би да се сваке године враћам овдје, до коначног пута ка Призрену.
Аутор: Марко Шука
