Хрватске снаге масакрирале су 13 српских резервиста ЈНА на Коранском мосту код Карловца 21. септембра 1991. године.
Припадници хрватског МУП-а и "зенги" зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне "Мекушје" у касарну "Логориште" превозили припадници активног и резервног састава ЈНА.
Резервисти ЈНА су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје, али је одмах након предаје једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена у просторије полиције.
Друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста.
Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и започела крвави пир. Од 17 заробљених резервиста ЈНА убијено је 13, од којих неколико клањем, а већина хицима из аутоматског оружја.
Од четворице преживјелих, тројица су се спасила скоком са моста, док се четврти спасио тако што се током ноћи извукао испод мртвих сабораца и побјегао.
За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац.
Маратонско суђење Храстову започело је 1992. године пред Жупанијским судом у Карловцу, пред којим је три пута ослобађан оптужбе, уз образложење да је "пуцао у самоодбрани". Напокон је осуђен на четири године затвора.
Приликом одлучивања о казни, Суд је примијенио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дјела, што је утицало на оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље.
Била је то још једна у низу малих и формалних казни за злочине хрватске стране почињене над Србима.
