Милојка Бибић је у нападу муслиманских снага крајем септембра прије 33 године на село Подравање код Сребренице остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.
- Муслимански војници опколили су и напали Подравање са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и повике `Алаху егбер!` упали у село и убијали све што су стигли - присјећа се Милојка кобног 24. септембра 1992. године када је безуспјешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.
Према њеним ријечима, муслимански војници под командом Насера Орића убијали су све редом - жене, дјецу, старце, као да су знали да никада неће одговарати.
- Али, постоји и Божија казна, ако их већ Хашки трибунал и правосуђе БиХ не желе процесуирати - каже она.
Она је истакла да је сраман однос међународног и правосуђа БиХ, који суде само Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само због тога што су носили српско име, нико не одговара и правде нема ни након 33 године од злочина и три деценије од завршетка рата.
- Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе слободно, јер их штите тужиоци, који не желе да подижу оптужнице, скривају документацију, опструишу процесе и на крају обавјештавају јавност да нема доказа за подизање оптужница, у којој судије по различитим аршинима дијеле правду и опструишу истраге - сматра Бибићева.
Она је навела да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе доказе и подигну оптужницу, јер су позната и имена убица, о чему постоје свједоци, што тужиоцима олакшава посао.
Бибићева напомиње да тужиоци опструишу и на све начине омаловажавају српске жртве, њихове породице и цијели српски народ, никоме не одговарају за свој нерад и једнострани.
Братуначки професор Милош Митровић, родом из Подравања, раније је рекао Срни да су му је тог кобног септембарског дана 1992. године убијени мајка Ружа, која је имала 65 година и стриц Михајло, који је касније нађен без главе.
Његов стриц Драго Митровић преживио је усташко клање у Другом свјетском рату и живио без моћи говора са траумама.
- Поново је прије 33 годину ухваћен и заклали су га потомци оних који су га клали 1941. године. То је јединствен случај да један човјек доживи два клања у два рата за 67 година живота - навео је Митровић.
Он је истакао да су неки Срби били близу скривени и чули да му је кољач рекао "преживио си `41, а сада сигурно нећеш" и одсјекао му главу, што значи да га је лично познавао.
Цвијетин Шарац је раније причао да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи син Митар, недалеко од куће и заробљен стриц Веселин који је преживио страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица премлаћивања.
Он се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила, те се након три дана извукао на слободну територију и дошао у Милиће.
Драгутин Шарац раније је рекао Срни да му је брат Веселин причао да га је у логору тукао лично Насер Орић кога је познавао јер ишао у школу са његовим сином.
Преживјели су закључили да су у нападу на Подравање учествовале комшије муслимани из сусједних села који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.
Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у селу су спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.
У Подравању код Сребренице муслиманске снаге убиле су 24. септембра 1992. године 32-двоје Срба, а током рата 60 српских војника и цивила из овог села.
Међу убијеним прије 33 године у Подравању осам је чланова породице Перендић, по седам Маринковић и Шарац, те по четири Николић и Јовановић. Више од половине убијених у Подравању били су цивили жене, старци, дјеца, непокретне и слијепе особе, пише у књизи "Свједочанство о некажњеном злочину над Србима у Подрињу".
Јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су прије 33 године разуђено планинско село Подравање и његове засеоке, пресјекле једину путну комуникацију према Милићима и кренуле у артиљеријско-пјешадијски напад.
Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цијели дан. Убијена су 32 мјештанина, а након борбе прса у прса у вечерњим часовима мали број преживјелих, међу којима и неки лакше рањени, пробили су се и успјели живи да изађу из окружења.
Група српских бораца из овог села била је у окружењу и док су имали везу са надлежном командом тражили су да их гађа и побије артиљерија Војске Републике Српске да не би живи пали у руке непријатељу.
У Подравању, Јасенови и њиховим ријетко насељеним засеоцима скоро сви становници који су умрли након рата преминули су од неке врсте карцинома. Мјештани претпостављају да је то посљедица дјеловања НАТО-а и УНПРОФОР-а на овом простору током ратних година и неке врсте контаминације подручја.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
