Краљ Петар је крунисан након Мајског преврата, у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Био је веома вољен у народу, а важио је за поштеног и доброг човјека благе нарави.

Вријеме његове владавине обиљежио је и настанак првих демократских институција у Србији, јер је краљ Петар био познат по својој либералној политици и залагању за уставно уређење земље. Преминуо је 16. августа 1921. у 77. години и сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

Иако је живот краља Петра добро проучен и познат, ипак постоје неке мање познате чињенице. "Историјски забавник" представља неке од њих. У младости се представљао као Петар Мркоњић.

Петар Карађорђевић је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, владара који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живио у иностранству, али никада није обуставио контакте са Србијом.

Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у Херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић, а то је име које је користио и у другим активностима и препискама које је водио у то вријеме.

Краљ Петар је у младости током егзила и сталних селидби породице по Европи једно вријеме живио у Паризу. Борио се у француској војсци у француско-пруском рату. Наиме, Петар Мркоњић се 1870. године придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама. Одликован је споменицом рата из 1870. године. На српски је превео једно велико дјело либерализма.

Будући краљ Србије се у Паризу бавио фотографијом и сликарством и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије.

Почетком 1868. године кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила "О слободи" са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

Џон Стјуарт Мил сматра се најутицајнијим филозофом 19. вијека у енглеском говорном подручју, и генерално, једним од најуспјешнијих бранилаца либералног погледа на човјека и друштво.

Био је масон

Поуздано се зна да је краљ Петар I Карађорђевић био масон и да је био инициран током свог боравка у Француској под именом Петар Мркоњић.

Краљ који је живио од своје плате

Мало је ипак познато да је краљ Петар по доласку на чело Србије након Мајског преврата живио само од плате коју је за свој рад добијао од Владе. Од тог новца подизао је задужбину Карађорђевића на Опленцу, а остало је забиљежено и да му је једном, када му је зафалио новац, министар у сопственој влади одбио кредит.

Возио се воловским колима

Послије величанствених побjеда на Церу и Колубари 1914. и невјероватног отпора који је Србија пружила далеко снажнијем непријатељу, 1915. године војска и влада су ипак били приморани на повлачење. Пут на коме их је пратио и највећи дио становништва водио је преко негостољубиве Албаније.

Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарјелог краља. Ипак, Петар Карађорђевић је одбио све савјете да одустане од праћења својих војника преко албанских гудура.

Краљ Петар је са војском прешао голготу на једним воловским колима, а гдје су планине биле непроходне носили су га војници, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.

Једини владар који је дигао споменик обичној сељанки и њеном сину

У селу Словац код Лајковца и данас постоји споменик на коме пише: "Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније".

Ријеч је о јединственом случају у свијету да владар подигне споменик обичној сељанки и њеном сину.

Краљ Петар је Макрену срео током повлачења преко Албаније. Она је кренула за војском како би пронашла свог сина јединца Маринка и дала му вунене чарапе које је исплела. Ипак, када је схватила да неће моћи даље, чарапе је дала краљу Петру уз завјет да пронађе њеног сина.

Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негдје у планинама Албаније. Прича каже да се до краја живота није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене, да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.

Ова невјероватна прича забиљежена је у роману Милована Витезовића "Чарапе краља Петра".