Да бисте дошли у Међурјечје, село које припада општини Рудо, Република Српска, БиХ, морате прећи државну границу у Устибару и ући у Србију. Али, кад уђете у Србију, онда у БиХ прелазите без икаквих формалности. Напросто, пређете мостић или шумску стазу и – ето вас у другој држави.
Док тако шврљате крајолицима, можете и десет пута прећи из једне у другу европску државу, а да нисте ни свјесни тога.
Штос је у томе што је Међурјечје енклава Босне и Херцеговине, територијално острво, са свих страна окружено, или опкољено – Србијом. Нешто као балкански Сан Марино.
– Ми сваког дана прелазимо ту границу некад и сто пута, тако живимо. Ево, овдје сад стојимо на тероторији Републике Србије, ако прекорачимо ову стазицу бићемо на територији Републике Српске и БиХ. Какав пасош, који гранични прелаз, нема овдје тога – објашњава за Српскаинфо мјештанин Иван Комарица (56), звани Пилот, наш водич кроз међурјечке сокаке.
Пилота смо упознали у једној, хајд да тако кажемо, кафаници, која и није кафаница, јер се нигде не води. Није регистрована ни у Србији, ни у БиХ. У овај локал знају навратити, „на по једну“, и гранични полицајци обје државе.
Фото: Милкица Милојевић/РАС Србија
Пилоту, који наравски није прави пилот, за кафанским столом друштво прави Тито, који, дакако, није прави Тито, него Тодор Миковић (58).
Ни Тито, ни Пилот нису радници, а нису ни пензионери, него су, као и већина мјештана овог краја – на чекању.
Бивши радници, који су остали без посла, у недоба. Премлади за пензију, а престари за ове нове капиталистичке послодавце.
– Чекамо пензију и сваштаримо. Радимо све што нам се понуди: беремо малине, цијепамо дрва, косимо, купимо шљиве, печемо ракију. Нас двојица смо ти главни радници, не само у Међурјечју, него у сто села унаоколо – вели Тито.
А његов другар Пилот нас, у складу са својом сваштарском професијом, води у удаљени заселак знаковитог имена – Замрштен.
Тамо, у Замрштену, Пилот помаже комшији Смаилу Дедовићу (61) око ракијског казана. На једној узвисини, усред шуме, Пилот нам показује зараслу стазицу, која је ни мање ни више него – државна граница.
Идући тако, час Србијом, час Републиком Српском и БиХ, сигосмо до Смаиловог кућишта и веселе машине, која једина у овој зеленој пустоши ради пуном паром.
Смаил је из Сарајева, гдје живи већ деценијама. У завичај је дошао да испече ракију: шљивовицу и јабуковачу.
Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија
– Не, није ово моје у БиХ, сада сте на територији Републике Србије. Ево доле, мало ниже, је имање мојих рођака, које се налази у БиХ, однсоно Републици Српској. И ја имам тамо нешто воћа. Значи, сад ћете пробати ракију печену од воћа из двије државе. Али кога то брига! Важно је да је ракија добра. Има 19 гради, а клизи низ грло – каже Смаил.
И пробали смо. Ракија је стварно добра. Добрааа!
Ниже низ пут, у питомој равници, распростире се урбани дио Међурјечја и сусједног му мјеста Саставци. Као, Међурјечје је у БиХ, а Саствци су у Србији, али је то, у стварности, једно мјесто.
А ни са тим Саставцима нису чиста посла. Иако је то мјесна зједница Прибоја, општине у Србији, ни Саставци нису скроз у Србији.
Дио територије овог мјеста припада БиХ и баш на тој „босанској земљи“ су подигнуте најзначајније грађевине у Саставцима: школа, мјесна заједница, полицијска станица, амбуланта…
Једина стамбена зграда у мјесту припада Србији, али је изграђена на територији БиХ.
У тој згради живе, махом, пензионисани просвјетни радници. Они су радили у основној школи у Саставцима, која је подручна школа централне школе у Прибоју, Република Србија, али је и школска зграда на територији БиХ.
У тој се школи ради по наставном плану и програму Републике Србије. А опет, грађани БиХ, баш у тој школи гласају на изборима. Као и грађани Србије, на изборима за органе власти Србије. Па ти сад буди паметан!
Али, ни то није све. Станари зграде у Саставцима годинама се фајтају са државом Србијом. Држава тврди да су станови у тој згради, службени станови, који дакле служе просјветарима и другим „кадровима“, да у њима живе док су ту, без права власништва.
Станари се не слажу с тим: хоће да станове укњиже као своје власништво, мада ти квадрати, ако ћемо право, не вриједе много.
Ипак, Милица Лаковић, држављанка Србије, која је предала и захтјев за црногорско држављанство, мада, фактички живи на територији БиХ, не одустаје од борбе за стан у Саставцима.
Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија
– Наравно да ово нису службени станови и да имамо право да их откупимо и оставима својим насљедницима. Не споримо да је зграда на територији БиХ, али то је наша имовина – каже Милица.
Милица Лаковић је деценијама, све до пензије, била рачуновођа у локалној основној школи. А њен, сада покојни, супруг је био професор.
У бившој држави, Југославији, када није било ових будаластих граница и када су их све звали друговима и другарицама, били су, каже Милица, права господа. Не само наставници и запослени у школи, него и сви други овдашњи мјештани.
Већина становника Међурјечја и Саставака радили су у прибојском ФАП. И солидно зарађивали: или су добијали станове у Прибоју, или „џабне“ кредите, да направе куће. Знало се радно вријеме, па се нешто могло привредити и на имању.
Данас, у овом новом „ФАП“-у, чак и они који су се успјели уграбити посао, раде углавном за минималац од 33.000 динара, или 280 евра. То му дође мање од 550 КМ, али мало ко овдје, на територији БиХ, новац рачуна у конвертибилним маркама.
У основној школи, која сада има педесетак ђака из двије државе, подсећа Милица, некад је било више од 300 ученика.
– Имали смо ђачку кухињу и пекару. Једини смо у крају пекли хљеб. Мирис свежег хљеба се ширио цијелом овом долином. Испред школе је био базен. Имали смо и омладински дом, ту су се одржавале иганке и долазили су на гостовање најчувенији глумци и пјевачи из доба СФРЈ – прича Милица.
А њена другарица, Софија Вуковић (62), држављанка БиХ, додаје да ни то није све. Међурјечје и Саставци имали су у доба СФРЈ и амбуланту, све са стоматологом, па пошту, банку, полицијску станицу и мјесну канцеарију у којој су се многи парови вјенчали.
– Има и сада мјесна канцеларија општине Прибој. Има и црква Саставцима и џамија у Међурјечју. Али, џаба све то, кад нема народа. Ни матичар, ни свешеник ни хоџа немају кога вјенчати – вели Софија.
Софија је завршила економску, у она времена кад је средња школа вриједила више него данас факултет. Годинама је била банкарска службеница у банци у Међурјечју.
Кад се Југа распала, експозитура Прибојске банке, у којој је радила, затоврена је. И Софија је остала без посла.
Једно вријеме је у простору бивше банке држала приватну продавницу, али није ишло. Народ је осиромашио, нико ништа није куповао. Годинама се борила да измири дугове за порез и допринсе. И затоврила је радњу.
Данас Софија на свом малом имању у Међурјечју, на неколико сотина метара од шалтера банке, у којој је некад радила, држи двије краве. И продаје млијеко.
Сви зању да је Софијино млијеко добро, па јој не мањка муштерија. Има у Саставцима и мљекара, која откупљује млијеко од локалних пољопривредника, али Софији се то не би исплатило. Премала је њена производнаја.
Понешто узгаји и у башти, довољно за њену кућу. И тако пеживљава.
И Софија је, као и већина становника Међурјечја и Саставака, на чекању. Чека пензију. Прима накнаду за незапослне, у износу од 15.000 динара, или 127 евра.
Један од двојице Софијиних одраслих синова живи у Београду. И многи други мјештани Међурјечја испратили су дјецу у Боеград, Сарајево, Ужице, или бар у Прибој или Рудо.
Јер, ово мјесто – енклава, удљено је само 14 километара од Родог у Републици Српској, БиХ, а двдесетак километара од Прибоја, Република Србија. Али, оба града су мјештанима предалеко.
Јер, они не могу никуд у град, а да не пређу државну границу, једном или чак два пута.
Оно што је новинарима или путницима немјерницима згодна зафрканција, њима је животна мука.
Рецимо, узгоје гајбицу парадајза, испеку десетак литара ракије, отхране прасе или јагње на свом имању, па то хоће да пребаце својој дјеци, или напросто у свој стан у граду. Е, то не може! Или може, али само ако је гранични полицајац нагодан, па им прогледа кроз прсте.
Јер, ако мјештани са оваквим теретом из Међурјечја крену у Рудо, дакле у своју општину, могу их на граници питати: шта то, ког врага, шверцују, из Србије у БиХ.
А ако становници Саставака прелазе у Прибој, Република Србија, дакле у своју матичну општину, они морају два пута прећи државну границу: прво у Устибару, да уђу у БиХ, па онда на Увцу, да из БиХ опет уђу у Србију. Другог пута нема. И тако их, наравски, два пута могу питати: шта то, ког врага, шверцују.
Има, додуше, ова заврзлама и добрих страна. Већина мјештана Међурјечја, а нема их много, једва стотинак, имају двојно држављанство: и БиХ и Србије.
– Имају, значи, и два пасоша, србијански и босански. Па тако иду на рад у ЕУ, на црно, на туристичку визу: три мјесеца на један, па три мјесеца на други пасош – открива један мјештанин, уз напомену да то не објављујемо, да „дјеци не кваримо посао“.
Ето, нећемо дјеци кварити посао. Нек им је сретан пут у ЕУ, из енклаве какве нема нигдје у Европи.
Политичари и инкасанти
У Међурјечје из Републике Српске и БиХ политичари долазе само пред изборе. Једино се тада сјете да усред Србије имају четири квадратна километра своје територије и стотинак потенцијалних бирача. Бар на папиру.
Инкасанти долазе из Прибоја, у Србији, јер је Србија на овом „острву“ БиХ саградила водовод и елетро – мрежу. Што се мобитела тиче, користи се и „србијанска“ и „босанска“ мрежа.
Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија
Легенда о беговој кћерки
Међурјечје је погранична енклава већ скоро 150 година. Наиме, када је Аустроугарска запосјела данашњу БиХ, управо на подручју Рудог је утврђена граница између двије царевине – Османског царства и Хабсбуршке монархије. Према легенди, која се и данас препричава у овом крају, читаву ујудурму је закувао један богати бег, који је својој кћерки, удатој за аустроугарског официра, у мираз поконио велико имање од четири квадратна километра, дакле читаво Међурјечје. Аустроугарски геометри су онда имање своје грађанке укњижили као – своју територији, иако се она налазила у другом царству.
