Добивши пуну стипендију за четворогодишње студирање на Худ колеџу (Hood college) у америчком граду Фредерик, у савезној држави Мериленд, Паљанка Мелина Стевановић је, након Пала и Мостара, образовање наставила у Америци.

Интернационална диплома коју је стекла на Колеџу уједињеног свијета у Мостару, гдје ученици из средњих школа у Републици Српској и ФБиХ често, као изразито надарени и успјешни ђаци настављају средњошколско образовање с циљем даљег, високошколског образовања у иностранству, омогућила је Мелини да аплицира на један од америчких факултета.

Основне студије је завршила 2015. године, три године радила у струци за различите компаније, а протекле 2020. године завршила и мастер студије на смјеру биоинформатике на Худ колеџу. Тренутно ради на пољу статистике, биоинформатике за Национални институт за здравље (National Cancer Institute, NIH).

Како је изгледао Ваш пут до Америке и због чега сте одабрали Худ колеџ у Мериленду?    

Мелина Стевановић: Након двогодишњег школовања у паљанској гимназији добијам стипендију да трећи и четврти разред наставим на Уједињеном колеџу у Мостару. Ова интернационална диплома нам је омогућила да аплицирамо даље на факултете, а ја сам изабрала да то буде Америка. Послала сам шест апликација, пет је одобрено са пуним стипендијама, па сам била и флексибилнија да бирам и истражим прије него што направим финалну одлуку. Oбично су стипендије преко 105% биле оно на шта сам ја циљала, а од свих мјеста, Худ колеџ ми је пружио ту привилегију. 

Наравно, то није био једини разлог мог одабира овог факултета. Худ колеџ је имао одличан програм када су у питању природне науке, а професори који тамо предају имају докторате са најпрестижнијих факултета, као што су универзитети Јејл, Харвард, Пен Стејт, Нортвестрен, Џонс Хопкинс и други, а што је најважније имају и вишегодишње радно искуство у пољу науке, те сам заиста и без лажне скромности учила од најбољих. Уз све ово, моја најбоља пријатељица дала ми је искрен савјет, подршку, охрабрење и мотивацију да дођем баш у Мериленд на овај факултет, јер је била једна од ријетких који су задовољни на апсолутно свим пољима. То ми је било зелено свјетло, јер сам знала шта желим и трудила сам се свим снагама, уз адекватне савјете, да изаберем оно што је најбоље за мене.   

Мелина Стевановић/фото: приватна архива

Шта Вас је то привукло да студирате и усавршавате се на пољу природних наука?

Мелина Стевановић: Љубав и жеља да константно трагамо за рјешењима, да учимо и да се нешто мијења из дана у дан, да никада није доста и да смо наука ми сами и да се сви одговори налазе у науци. Наука јер имамо избор, јер не морамо да се вежемо за једно поље, наука јер нема једног рјешења, наука јер чак када гледамо ТВ, када кувамо, сликамо и када читамо ми на непосредан начин учествујемо у њој. Нисам била тип који је био опсједнут науком и провођењем живота у лабораторији, јер сам човјек који воли све, умјетност, спорт, али и науку, јер је она дио мог живота од самог почетка. 

Питања је увијек и заувијек један милион у мојој глави, док не схватите колико тога има неоткривеног и неодговореног. Веома је битно и то какви су ваши  наставници и професори у школи, у тим процесима одрастања и развијања. Они играју велику улогу у томе колико ћете нешто вољети, како ћете схватати, имате ли храбрости да питате ако вам нешто није јасно, имате ли жељу да импресионирате. Све је почело са мојом учитељицом  Стојком Копривицом, мојим педагогом, психологом, женом и стручњаком који нам је давао крила и није их подрезивао. Са таквом једном смиреношћу и приступом проналазила је, заједно са нама, рјешења за све могуће проблеме и недоумице, дјечије фрустрације и несугласице. 

Затим, ту слиједе и други наставници као што су Мирјана, Соња, Новка, Бранка, Нада, Селма, Јасминка, Радован, Љубо и други. Нису сви предавали физику, биологију, хемију, али свакако су својим примјерима показивали како ефектно да учимо, како да волимо оно што радимо, како да будемо добри у свему што зацртамо, како да пробудимо у нама интересовање и жељу да образовање и школа нису само добре оцјене, него цијели живот који касније изискује од нас да се у њему сналазимо и пливамо. Укратко, како да будемо добри људи, другови, сусретљиви, хумани, а притом освијешћени. Управо то свеобухватно, класично образовање које смо добијали, а које је помогло свима нама да се оспособимо за самостално критичко мишљење, да постанемо индивидуе које размишљају својом главом и које није страх да причају. 

Родитељи као и просвјетни радници имају најважније улоге на свијету, а ако се не поклопи да и једно и друго није компактибилно, дјеца масовно испаштају и бивају изгубљена у својим имагинацијма без покрета и акције. Радите са својом дјецом, поклањајте им пажњу, тренирајте њихов ум, омогућите им да имају здраве животне навике, здраво окружење, позитивну енергију. Од тога зависи наша будућност, а моја се обликовала у складу са тиме. Хвала мојој мами Даворки што никада није посустала, што је била број један инспирација, што никада није престала да вјерује да могу све што пожелим. Хвала мојим родитељима што су увијек били моја мотивација, подршка  и што су ми пружали ванвременски оптимизам.

Шта Вас је дочекало на студијама у Америци и како сте се Ви уклопили у тај систем образовања?

Мелина Стевановић: Ја сам у Америку дошла са осамнаест година, 2011. године, али сада из ове перспективе могу боље да оцијеним како сам се уклопила у нови, напреднији, другачији свијет од онога у којем смо ми живјели и одрастали. Нисам сигурна да бих се, скоро десет година касније, могла тако добро, брзо и ефикасно адаптирати, али када је човјек млад и зелен, нема времена да размишља и превише анализира. Бачени сте у воду, научите пливати или се једноставно вратите кући. Ја сам научила да пливам и то веома брзо. 

Дан дипломирања/фото: приватна архива

Одлазак у Мостар, нова атмосфера и настава на енглеском били су много тежи и исцрпљујући тих првих пар мјесеци, јер је то био мој први, дужи одлазак од куће. У Америку сам дошла спремна и брзо сам се уклопила, а када је био у питању ниво знања, већ сам имала одличну подлогу, па сам се више и детаљније надовезала на читав тај нови систем и начин образовања. Предмете које сам имала у Мостару у Америци си му били признати, тако да сам имала више од једног полугодишта завршено, те сам прешла на виши степен предмета које сам бирала. 

Имала сам привилегију и да узмем предмете који нису били у вези са хемијом и биохемијом, а они се тичу квантне механике, термодинамике, будизма, хиндуизма, ислама, историје умјетности, музике, веб дизајна и другог. Имали смо најбоље  могуће услове, опрему, професоре, а ја сам те изворе цијенила, уважавала и користила колико год сам могла. Када је у питању улагање у образовни систем, са овим људима ријетко ко може да се пореди. Не допада ми се то што се код нас исмијава америчко образовање, јер оно што сам ја учила је све, само није једноставно и лако. Узимамо у обзир да ја нисам слушала, писала нити учила на матерњем језику. Укратко, ако сте изложени свему ономе што није ваша комфорна зона, тек тада учите и сазријевате. Изађите из ваше зоне комфора, научићете шта је живот. Под „стакленим звоном“ не очекујте да ћете схватити свијет у којем обитавате и да ће вам живот бити „руже и јорговани“. Између исправно и лагано, увијек бирајте исправно. 

Слободно вријеме/фото: приватна архива

Како је изгледао период образовања у Америци током основних студија и колико сте задовољни стеченим знањем?

Мелина Стевановић: Било је то једно интересантно и незаборавно поглавље мог живота. Не знам како сам преживјела да тако мало спавам, а да будем продуктивна, да све стижем и да ми апсолутно ништа није тешко. Школа је увијек ишла по плану, имала сам одлично друштво, здраве навике, тренирала сам сваки дан и радила петнаест сати седмично. Прва ствар која ми пада на памет је субота, цијеђена наранџа у кантини, моје драге Анела, Еуи, Маја, прва година факултета, еуфорија и срећа што тај дан имамо испланиран и што нам је све по вољи. 

Организовали бисмо вријеме да идемо у библиотеку да учимо, тренинг, ручак, па ако има кошаркашка утакмица тај дан, ту смо биле у првим редовима или кафа у нашем најдражем „Старбаксу“ у Фредерику. У свему овоме, мени је породица увијек истински недостајала, моје сестре, родитељи и пријатељи. Ништа не може да вас повеже са људима као што може проживљавање истих животних ситуација, удаљеност од куће и недостајање. Знање и данас стичем и жедна сам тога сваки дан. Црпила сам га из свих ресурса, превртала сам свијет да дођем до одговора и да испуним првенствено своја, затим и очекивања мојих професора. Задовољна сам, али никад довољно. Самокритична, специјално. Радозналост је, свакако, увијек присутна. 

Дружење са пријатељима/фото: приватна архива

Колико сте брзо пронашли запослење након факултета?

Мелина Стевановић: Оба пута сам посао добила и прије него што сам завршила факултет, па затим и мастер. Не волим ништа препуштати случају, па сам сматрала да је оно на вријеме, већ кашњење. Радила сам и трудила се да све одрадим унапријед, тако и апликације за посао, интервјуе и све неопходно да бих прихватила позицију и почела са радом. У струци имам већ скоро пет година радног искуства, али поред моје струке, имала сам срећу да видим како функционише и компјутерски инжењеринг и друге гране, које се нису тицале стриктно биохемије. Знање је битно, али је радно искуство прекретница свега и једна нова врста школе у којој вас не питају да ли знате да пливате, јер се подразумијева да знате. Ваше је да примјените све остало и да вас није страх да усвајате нове технике и методе, које веома често нису оно што су вас учили у школи.

Због чега сте за мастер студије одабрали биоинформатику и о каквом се ту смјеру тачно ради?

Мелина Стевановић: Нисам жељела да се оријентишем само на једно поље науке, а биоинформатика је нова грана науке која обухвата више сегмената, па је због тога и тако комплексна. Она се бави питањима развијања компатибилних метода и софтверских програма зарад бољег разумијевања разноврсних и комплексних врста података, посебно биолошких података. Спој је биологије, хемије, биохемије, информационих технологија, софтверског инжењеринга, математике и статистике. Потребно је имати одређено знање које обухвата све изнад поменутог да би се стигло до жељеног циља. Информације и подаци заузимају енормне количине меморије, а потребно их је анализирати и по могућности графички приказати резултате истих. Данас имамо акумулацију информација из лабораторија широм свијета, генерално велике количине података, а са друге стране анализа истих заостаје мјесецима, ако не и годинама. 

Какви су Ваши даљи планови у каријери и на животном пољу, гдје себе видите у наредних пет година?

Мелина Стевановић: Схватићу ово и као једно филозофско питање, питање које људи често постављају, а нисам још заиста наишла на одговор који би био реалан и искрен. Ја себе нигдје специјално нисам видјела. Циљ ми је био да научим и схватим како овај лавиринт од живота и система заиста функционише и како ја на свакодневној бази могу тиме да се позабавим, да људима, а и себи олакшам животе, да и они буду позитивни и оптимистични. Немам одређену животну дефиницију, али пут који и даље прелазим свакако да имам. 

Тај пут је био тежак, напоран, лијеп и на свака затворена врата и потенцијална разочарења отворили су се неки нови путеви и видици, које сам све само не планирала. Од тада ја себе видим данас, евентуално сутра, за годину већ не желим да знам. Реалност је сљедећа, било гдје да смо и колико год да нам је лијепо , кућа је једна и мјесто гдје се рађамо је само једно. Ми смо у Америку дошли сами. Сви ови људи које видите на фотографијама су дошли сами, у земљу која није као наша, у земљу која не толерише нерад, кукавичлук и паразитирање, у земљу која цијени рад и знање, али и земљу гдје не можете много да се жалите и плачете над својом судбином коју смо, да не заборавимо, сами изабрали, без идеје шта нас све то чека. 

Пријатељи велика подршка /фото: приватна архива

Апропо дугорочних планова у каријери, они су се већ отварили већим дијелом, али треба још више да се надограђују. Нисам у могућности детаљно да причам о послу који радим, али радим у пољу статистике, биоинформатике, и АI  (Artificial intelligence), за International Insitute of Health и National Cancer Institute управо оно што сам студирала и за шта сам се годинама припремала. За све треба много времена и ништа се не дешава у једном дану. Видјећемо гдје ће све ово да води, али за сада је стабилност и неисцрпан извор знања оно што ми се нуди на послу који данас радим. 

Америка из перспективе једног туристе, једног студента који је дошао на размјeну на неколико мјесеци и једног тинејџера који је дошао да стекне знање, усаврши језик, заволи науку и да се још више у крајњем случају адаптира на нови свијет, је различита. Овдје се научите да вас нико не штеди, нисте ни битни, нисте посебни. Овдје сте препуштени себи да изаберете да ли желите да будете најбољи или најгори. Мучни су били сви ти почеци, а и сам живот кад пропушташ онај исти својих највољенијих. И за Анелу, Габријелу, Мају, Властимира, Акмала и милион оваквих као ми. Далеко од људи који се воле највише на свијету, тамо негдје гдје је све много убрзаније, много стресније, војнички режим и бескрајно много рада и самодисциплине. Иако пролазимо кроз „сито и решето“, не треба да заборавимо одакле смо дошли и гдје нам је душа.

Биографија:

Мелина Стевановић је рођена 1993. године у Палама, гдје је завршила основну школу и два разреда гимназије, након чега је средњошколско образовање наставила и завршила на Колеџу уједињеног свијета у Мостару.

На Hood college у Фредерику, савезна држава Мериленд, дипломирала је 2015. године на одсјеку биохемија/хемија. Три године касније, уписала је мастер студије из биоинформатике, које је завршила 2020. године. Тренутно ради на пољу статистике и биоинформатике на Национални институт за здравље и Национални институт за рак. 

Припремио и разговарао: Миљан Рашевић