Сваки други становник БиХ није у финансијској могућности да бар три пута седмично себи за оброк приушти месо или рибу и то због све виших цијена и плата које не прате тренд раста неких од основних животних намирница.

Показује ово проста математичка рачуница узимајући у обзир тренутне цијене меса на тржишту, просјечну плату у БиХ, али и све остале трошкове и рачуне које једна породица мора платити на мјесечном нивоу.

Ако претпоставимо да је једној четворочланој породици потребно минимално од 600 до 800 грама меса за неки нормалан ручак, те да се ова пракса понавља барем три пута седмично, мјесечни трошкови, само по овом основу, износе од 120 па до 200 марака, у зависности од купљене грамаже, али и врсте меса које се купује и припрема за неки од оброка.

То у преводу значи да би само за куповину меса било потребно издвојити од девет па до 15 одсто просјечне плате. Пошто између 60 и 70 одсто грађана БиХ прима плату која се креће до 1.370 марака, може се закључити да сваки други грађанин у БиХ није у прилици да конзумира месо у неком нормалном обиму. Овдје смо узели у обзир да ипак постоји један број породица у којима је двоје запослено, а што им сигурно обезбјеђује одређену лагодност приликом куповине.

Ови подаци сврставају БиХ раме уз раме са, примјера ради, Словачком, Мађарском и Бугарском које су најлошије рангиране земље унутар Европске уније. Према подацима Еуростата, у овој унији, која је некада била синоним за благостање, све мање је грађана који могу купити црвено месо или рибу за оброк. Најгоре стање је у поменутој Словачкој, али и Мађарској и Бугарској у којима је чак сваки други становник суочен с овим егзистенцијалним проблемом. Када је у питању Њемачка, у овој земљи је сваки трећи становник суочен са месном рестрикцијом, Хрватској сваки пети, а Словенији - девети. Ова анализа Еуростата показала је и да, сумарно гледајући, 9,5 одсто, односно сваки десети грађанин Европске уније током прошле године није био у финансијској могућности да своје оброке нормално обогаћује месом, односно неопходним протеинима.

Најповољнија ситуација је у Ирској, а затим слиједе Кипар, Португалија, Шведска и Луксембург у којима тек сваки двадесети грађанин има проблема ове природе због ниских примања.

Да куповина хране, а поготово меса, због високих цијена задаје све већу главобољу, поготово оним грађанима у БиХ са нижим примањима, сматра и предсједница Удружења грађана “Оаза” из Требиња Недјељка Илић, наводећи како је то видљиво на сваком кораку, а поготово ако се приликом посјете неком тржном центру погледа садржај потрошачке корпе, односно шта то људи најчешће купују и у којим количинама.

- Бојим се да је ситуација још гора, те да сигурно 60 или 70 одсто људи, с обзиром на примања која имају, није у прилици да себи пар пута седмично обезбиједи неки месни оброк од, рецимо, 250 грама. Можда могу једном седмично. Обично се та количина распореди на више чланова породице. Нема више ни оних недјељних обилних ручкова. Чак се и пилетина, која је некада била релативно јефтина и приступачна, све мање нађе на породичним трпезама. Стандард грађана је све нижи и то је све видљивије. Ријетки су они који купују месо на килограм, па ни оно “универзално” мљевено, које је нешто повољније - каже за “Глас Српске” Илићева додајући да није оптимиста ни када је у питању будућност, јер глобалне околности и инфлација, која одбија да се преда, не обећавају ништа добро ни у наредном периоду.  

Стопа сиромаштва

Да ситуација унутар Европске уније, ове некада моћне заједнице, постаје све гора, говори и податак да у посљедњих неколико година, поготово од избијања рата у Украјини, стопа сиромаштва константно расте правећи још веће и дубље друштвене подјеле. Цијене хране почеле су прво да расту током пандемије вируса корона, а онда су се пут неба винуле након ескалације украјинског сукоба и западних санкција Русији. Способност да се приушти оброк са месом, пилетином или рибом је, иначе, међу ставкама које аналитичари посматрају на нивоу домаћинства да би се израчунала стопа материјалне и социјалне ускраћености.