Српски пјесник, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић /1876-1938/, реформатор стиха и велики зналац језика, члан Српске краљевске академије и предсједник српског ПЕН клуба, рођен је на данашњи дан 1876. године.
Послије завршених студија права у Паризу радио је у Београду као чиновник, а од 1904. био је у дипломатској служби.
Прву збирку поезије објавио је као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан, пјесник унутрашњих немира и сукоба, чији песимизам потиче из интелектуалног размишљања о пролазности свијета.
Објавио је и збирке "Нове песме" и "Песме". Педесетак пјесама, колико је укупно написао, одликују се елеганцијом и савршенством форме и спадају у врх српске лирике 20. вијека.
Најпознатије су му пјесме "На Газиместану", "Јефимија", "Долап", "Симонида", "Напуштена црква", "Орхидеја", "Искрена песма", а његове позоришне критике су израз велике културе и поузданог суда.
У вријеме Првог свјетског рата био је савјетник посланства у Букурешту и Стокхолму, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.
Њему у част установљена је пјесничка награда "Милан Ракић", коју додјељује Удружење књижевника Србије.
У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству.
Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
