Требињац Милан Ковачина у панедмији вируса корона напустио је град и вратио се на своју дједовину у село Седлари у Поповом пољу.

илан, рођен у Требињу прије 50 година, одлучио је да се са породицом врати на имање које је напуштено више од три деценије.

Одлуку да живот почне на селу донио је у априллу, када је требињски Штаб за ванредне ситуације, због ширења вируса, забранио кретања између градова.

– Тада сам схватио да живот у стану губи смисао и да је прави пут назад у село, одакле је у Требиње дошао мој отац. Идем тамо гдје нема забрана да се ради и ствара и да се човјек осјети корисним. То је био период када је град требало што прије напустити – прича Милан.

Он каже да је у једном дану одлучио и кренуо у потпуно напуштено имање.

– Имао сам нешто уштеђевине да обновим штале, торове за козе и стари свињац. Подржала ме и супруга Мирјана која ради у Требињу као трговац и долази да ми помогне – сјећа се Милан почетака новог живота.

Уз помоћ породице овај домаћин је успио да у кратком периоду све спреми за живот на сеоском имању.

– Било је прољеће, могао сам засадити баште и вртове да нахраним стоку, али и узгојим кромпир, лук и друго поврће за породицу која сада има двије кућне адресе, једну у Требињу, другу у Седларима – прича он.

Ковачинама је помогао и требињски Агарни фонд, који је обезбједио кромпир за прољетну садњу, уз обавезу да 300 килограма врате фонду, а остало користе за домаћинство или тржиште.

Поред перади, коза, свиња Милан планира да набави и музне краве и да прошири своје газдинство.

Очекује да ће овај дио Поповог поља, који је након укидања ускотрачне жељезничке пруге остао помало заборављен, поново оживјети.

– Добри су овдје услови за узгој стоке. Планирао сам и мању фарму музних крава, направио бих објекат на својој парцели недалеко од ријеке, али ми за то треба подршка заједнице. Билећка мљекара откупљује млијеко у овим крајевима што је сигурност за произвођаче. Реконструкцијом пута Требиње – Љубиње, након 40 година, отворене су могућност добре путне комуникације до имања у Поповом пољу. Ко жели да ради не може да се жали, јер постоје три основна услова за живот, пут, вода, струја – објашњава он.

Милан додаје да ће изградња Духовног центра у селу Мркоњићи, родном мјесту Светог Василија Острошког, који су преко пута Седлара, бити и почетак нове туристичке приче.

– Неки су у Поповом пољу видјели крај, нестанак живота, а ја видим почетак. Још ако би у близни нашег села прошла и Јадранско-јонска магистрала, како се прича, живот би се вратио – оптимистичан је он.

Милан, као дугодишњи возач аутобуса у једној туристичкој агенцији и његова супруга Мирјана, кад се појавио нови вирус похађали су и курс енглеског језика, како би лакше комуницирали са гостима и муштеријама.

– Наш породични живот је прољетос имао такав непланирани обрт, да је то за неповјеровати. Из једне животне приче за само један дан отишли смо у другу. Оставили смо све започето и кренули у Седларе. Мјесец дана послије познаници и родбина нису вјеровали чиме смо се почели бавити – наводи Мирјана.

Она каже да се све може научити ако се жели, те да је за кратко вријеме научила како се музу козе, сири млијеко, конзервира и све остало што треба за један здрав домаћи производ.

 Први производи са имања

Прве производе са свог обновљеног имања, сир из уља и јаја од норке и препелице, Ковачине су продавали у једној продавници здраве хране у Требињу. Како кажу, тај новац су брзо зарадили и искористили га за неопходна даља улагања.

Милан признаје да је увијек био емотивно везан за своје коријене и да је и раније повремено долазио у село и сачувао кућу од пропадања.

Деведестих година прошлог вијека је провео у Седларима бранећи кућу и имање у одбрамбено-отаџбинском рату.

– Мој повратак је спој ратом створене емоције, традиције и околности које је донело ново вријеме и вирус корона – закључује овај рођени Требињац.