Број часова српског језика и књижевности треба да буде радикално повећан у основним и средњим школама, а овај предмет мора да буде обавезан и на свим факултетима, јер се резултати у разним областима много боље постижу ако се добро савлада матерњи језик.

Рекла је ово у интервјуу за “Глас Српске” професорица српског језика и књижевности на Универзитету у Источном Сарајеву Миланка Бабић, која је са још три представника из Републике Српске недавно учествовала на првој Интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу.

- Матерњи језик и књижевност су највреднија духовна добра једног народа, чувари његовог памћења и културе. Стога је улагање у њега једнако улагању у националну безбједност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа - казала је Бабићева.

ГЛАС: Шта је тачно наведено у декларацијама о неопходном повећању броја часова српског језика и књижевности и о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима које су усвојене у Тршићу?

БАБИЋ: С пуним правом тражимо да предмет српски језик и књижевност добије у нашем образовном систему оно мјесто које заслужује. А да би до тога дошло, прво морамо кренути од основне школе, гдје у нижим разредима треба повећати број часова српског језика и књижевности на најмање седам, а у оним вишим на шест. Најмање пет часова седмично потребно је увести у гимназијама на свим смјеровима, као и три-четири у средњим стручним школама. Седмични фонд часова код нас је примјетно мањи у поређењу са свим европским, па и многим ваневропским земљама. С друге стране, професори и наставници који предају, на примјер, географију или историју, српски језик као предмет нису имали на факултету, па можда ни у средњој, због чега праве елементарне грешке. То је само један у мору примјера. На крају крајева, зашто би нама био мање значајан статус нашег језика него Турцима турски или француски Французима?

ГЛАС: Који су даљи кораци када су у питању ове декларације?

БАБИЋ: Договор је да организациони одбор прве Интеркатедарске србистичке конференције надлежним институцијама и установама у Српској и Србији пошаље ове декларације са свим захтјевима, тако да њихова примјена зависи од воље надлежних. Ми можемо само да их покушамо убиједити да је то један од неопходних националних послова.

ГЛАС: На шта треба да буде стављен акценат кад је у питању српски језик у основној и средњој школи у Српској?

БАБИЋ: Књижевност није само едукативни садржај. Опште је познато да се такви текстови ишчитавају и анализирају због моралних и етичких начела, као и система вриједности, који је уграђен у све видове књижевног стваралаштва. У основној и средњој школи треба, између осталог, инсистирати на правописној писмености, која подразумијева језичку културу. То значи више писања разних врста текстова, који су потребни савременом човјеку.

ГЛАС: Како оцјењујете језичку културу у Српској?

БАБИЋ: Језичка култура у Српској је јако ниска. Често гледам и слушам јутарњи програм на телевизији и радију. Свашта чујем. Један од примјера је и то што мијешају екавицу и ијекавицу. Такође, често чујем како наши политичари кажу да “обнашају” дужност. Шта ће им кроатизам, зар је проблем рећи да обављају дужност? Милион је таквих примјера.

Реформе

ГЛАС: Да ли су српском језику потребне реформе и, ако јесу, које?

БАБИЋ: Српском језику треба нови правопис, који је једноставнији и функционалнији и да не оставља много дилема. Ја по актуелном правопису не умијем да лекторишем. Низ је разлога зашто смо неписмени, а то не зависи само од човјека који се образује, него и од комплетног система.