Планинарка из Власенице Милена Павловић попела се на највећи планински вијенац на свијету Хималаје и то на један од најзахтјевнијих врхова Исланд пик. Тако је испунила сан за којим чезну сви заљубљеници у алпинизам и екстремне спортове.

Да би се упутила у тај подухват била је потребна одлична физичка припремљеност, а на томе је радила више од двије године.

Чланица Планинарско-еколошког друштва “Ацер” по повратку у Власеницу за “Глас Српске” пренијела је утиске о незаборавном искуству које је почело средином октобра, не кријући усхићење и срећу јер је упознала нове људе и њихову културу.

- Сваки планинар сања о Хималајима. То је био и мој сан и драго ми је да се остварио. У Непал се сигурно враћам, ово је само почетак - рекла је Павловићева.

Током успона, прича она, пролазили су кроз многа села, спавали у лоџевима намијењеним за планинаре, а посебно је одушевљена срдачношћу народа ове азијске земље.

- Непалци веома скромно живе, али са много поштовања према гостима и туристима. Стално су насмијани и зраче позитивном енергијом. Купају се вани у лавору, а одјећу перу на ријеци. Након петнаестак дана без купања и са скромном понудом хране, схватила сам да нам не треба пуно за срећу. Ово путовање заувијек је промијенило један дио мене - казала је Павловићева.

Како каже, експедиција састављена од девет чланова и водича Николе Ајдуковића у име “Extreme Summit Team Beograd” током успона имала је проблем са вирусом, температуром и дијарејом, што је неколико дана отежавало планинарење.

- Са нама су стално били водич и портери, односно носачи, који су хималајски хероји. Сваки дан су носили по 15 до 20 килограма опреме по члану експедиције. Послије 12 дана дошли смо и до дана теста - аклиматизација на  “Chhukung Pi“ на 5.550 метара надморске висине, што је био показатељ како се наш организам понаша на већој надморској висини и какви су изгледи сваког члана за завршни успон на Исланд пик. На моје велико изненађење нисам имала никаквих симптома - рекла је Павловићева.

Према њеним ријечима, два дана након аклиматизације кренули су на завршни успон.

- Недостатак кисеоника и брзо умарање нису утицали на уживање у сваком тренутку успона. Када сам се попела на врх схватила сам да границе не постоје, да само треба вјеровати. Успон на Исланд пику посвећен је обољелим од мултипле склерозе - рекла је Павловићева те је захвалила спонзорима, фирми “Алумил” и општини Власеница.

Планови

Милена Павловић истиче да неће много одмарати те већ наредни викенд иде на Трескавицу, а има и планове за наредну годину.

- Почетком 2024. планиран је успон на Килиманџаро који је уједно и највећи врх у Африци, као и доста успона на Алпима - казала је Павловићева и додала да 2025. године жели да се врати у Непал.

Пише: Милош Васиљевић