Носећи на бројне адресе писма, рачуне, пакете и новац поштари су свакодневно на терену - по сунцу, киши и снијегу. Овај одговоран и нимало лак посао на нашим просторима углавном обављају мушкарци. Међутим, постоје и жене које радећи га доказују да свако занимање припада онима који му приступе посвећено, с љубављу, и да способност, а не пол, односи превагу. Међу њима је Фочанка Милица Фундуп, једина жена поштар у овој општини.

Ова четрдесетседмогодишњакиња већ деценију стиже на адресе мјештана мјесних заједница Заваит, Челебићи и Мештревац. Са поштарском торбом на рамену доноси им, не само пошту, него и осмијех и топлу ријеч.

Осим у селима, по потреби је на услузи и Фочацима који живе у градским и приградским насељима, када мијења колеге.

Као управнику, поштоноши у Пошти Челебићи, на поштанском броју 73307, радни дан јој почиње у 7.00 часова. До 10.00 часова поштанске послове обавља у објекту челебићке Поште, потом креће на терен гдје се задржава до 14.00 часова.

Када има много посла неријетко остаје и послије радног времена док не испоручи све пошиљке.

- Неких десетак дана у мјесецу, током исплата, остајем на послу и до 18.00 или 19.00 часова, јер је подручје разуђено, а рокови доставе морају да се испоштују. Понекад буде стресно, некад је радни дан испуњен смијехом. Минимално сваког дана десет километара мора да се пјешачи, јер негдје прије стигнем пјешице него аутом - прича Фундупова за Радио Фочу.

Фото: radiofoca.com

Ни лоши путеви, ни неозначене адресе на кућама, ни сурова планинска клима до сада је нису спријечили да пошту достави на вријеме и на праву адресу.

Највише опреза потребно је у вријеме исплате пензија.

- Тада је потребна још додатна доза одговорности, јер ипак је ријеч о туђем новцу. Присутан је и страх од пљачке, па у том периоду буде нелагодно радити овај посао. Ипак, до сада се са непријатностима ове природе нисам сусретала, чак ни у шали - каже Фундупова.

Прича да јој је јануар најтежи мјесец, када због празника и нерадних дана на путу ријетко среће шумаре, електричаре или друге запослене у том крају, па у снијегом прекривеним предјелима често остаје потпуно сама.

- Претежно су то шумски путеви, којим пређем и по десет километара, а да никога не сретнем, осим понеку звијер. Буде тако неких изненађења и непријатности као када ми се једне зиме у Заваиту десило да идући пјешице упаднем у снијег. Пало је око 80 центиментара снијега, није било телефонске мреже да зовем помоћ, али сам под адреналином и дозом страха успјела некако да се ишчупам, угледам траг дивље свиње и пратећи га стигнем безбједно на одредиште - каже Фундупова.

Грађани се поштарима обрадују кад доносе новчане исплате или писма, али мање када стижу с рачунима, прекршајним налозима или судским позивима. Без обзира шта носи, долазак поштара на кућни праг многима је прилика за кратак разговор, посебно у удаљеним селима, гдје ријетко ко свраћа.

Са објавом датума исплате пензије у медијима, Фундуповој стижу и позиви мјештана да успут понесе још штошта – уз лијекове и по коју намирницу из продавнице.

- Увијек им изађем у сусрет, буде ми и драго кад на њиховим лицима угледам осмијех. Срећни су кад им неко дође, сврати, помогне, јер су то, ипак, старији људи. Жељни су и разговора. То што им понесем отежа ми торбу, али сам свјесна важности да некоме помогнем и онда ми не буде тешко - рекла је Фундупова.

Фото: radiofoca.com

Прича да јој је необично кад сама себи уручује пошиљку. У шали каже још једино себи није доставила прекршајну пријаву.

Кроз осмијех говори и да је није страх да би развој технологије могао да замијени поштоноше, јер још увијек постоје мјеста гдје, како каже, нико осим поштара не залази, па ни технологија.

Посао жене поштара, сматра, не би требало да буде нешто необично, нарочито у вријеме када се све више губи подјела на такозване мушке и женске послове.  

Сваки је посао тежак на свој начин, уједно и лак кад се поштено, с љубављу ради и од њега живи, поручује једина жена поштар из Фоче.

Уз Милицу Фундуп Радна јединица за поштански саобраћај „Пошта Српске“, која обухвата Фочу, Вишеград, Рогатицу, Рудо, Ново Горажде и Чајниче може се похвалити још једном женом поштоношом из Рудог.