На данашњи дан, 7. децембра 1994. године, након тешког рањавања 24. новембра на Трескавици, престало је да куца срце српског јунака, поручника Миће Влаховића, команданта Јуришног батаљона Треће сарајевске бригаде Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.

Био је од оних команданата који при поласку у акцију нису говорили "напријед" него "за мном"!

Мићо је био четири пута рањаван.

Први пут је рањен у вилицу при јуришу на Угорско. У тој акцији погинула су његова два саборца, а Мићо се није хтио повући све док њихова тијела нису извучена на сигурну територију.

Други пут је рањен у акцији на Перивоју.

Фото: Милош Вук Божић

Трећи пут је рањен у врат, лакат и ногу у акцији ослобађања Мошевићког брда. Четврти, и за њега кобни пут је рањен у стомак током акције на Трескавици.

Хероји се не рађају негдје тамо далеко, они су дио нас и наших живота. Ову животну мудрост знају сви грађани Александрова, јер су имали част да управо међу њима одрасте један такав херој.

У Београду се 20. априла 1970. године родио јунак новог доба - Мићо Влаховић.

Биолошка мајка Славица Влаховић оставља га недуго након рођења, па Мићо бива смјештен у Дом за незбринуту дјецу. Са двије године га прима хранитељска породица у Александрово код Зрењанина, гдје и одраста.

Дошао је у Вогошћу 1992. године, а због своје доброте и храбрости, врло брзо је задобио  симпатије Сарајлија.

Фото: Милош Вук Божић

На сарајевском ратишту није било српског борца који није чуо за поручника Мићу Влаховића. Учествовао је у готово свим борбама у зони одговорности Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске - Жуч, Илиџа, Трново, Горажде, Трескавица...

Тог кобног дана, крајем новембра 1994, када је Мићо рањен на Трескавици, пут према Трнову бијаше непроходан, па је возачу пинцгауера требало више од два сата да рањеног Мићу одвезе до болнице.

Услијед великог крварења у болницу је стигао клинички мртав, а након реанимације Мићо се пробудио. Болница у Трнову је била намијењена за третирање хитних случајева, а након тога су рањеници пребацивани у тадашње Србиње. У Србињу, уз све напоре љекара, нису могли да пруже Мићи адекватну помоћ.

Можда би имао више шанси да преживи да су га из Трнова директно пребацили на ВМА у Београду.

Фото: Милош Вук Божић

На жалост, када је из Србиња пребачен на ВМА, за Мићу је већ било касно. Вратио се са свим војним почастима у своје мјесто Александрово, гдје је заувијек положен у хладну банатску земљу.

Једном приликом Мићо је рекао: "Ја знам да ћу погинути, али се највише плашим да за мном неће имати ко свијећу запалити."

Њега је земља за себе родила,
Господ му даровао срце јуначко,
И душу небеске ширине.

Био је и заувијек ће остати наш син,
Син 3. Сарајевске пјешадијске бригаде,
И син цијеле Вогошће.

Слава хероју!

Аутор: Милош Вук Ћосић