„Рат. Више од 100 хиљада погинулих. Многобројни рањени и расељени. Сиромаштво. Лоповлук. Инфлација. Незапосленост. Непотизам. Конформизам. Корупција. Криминал. Огромне миграције домаћег становништва. Прилив страног становништва са Блиског истока. Вјерска нетрпељивост. Национална нетрпељивост. Бијела куга. Непостојање компромиса и косензуса за било шта. Криза – свега и више пута. Дуга, широка и дубока подијељеност. Необразовање. Незнање. Штела. (…) Ово су само неки од атрибута који су уско везани за вјештачку државну заједницу Босну и Херцеговину у посљедњих 20 година.

Политичари, које је народ бира већ споменутих 20 година према вјерској=националној припадности (а чуј, како би друго?), углавном ништа не раде да би се ово катастрофално стање промијенило. А зашто би када им оно, као такво, одговара. Ето на примјер никад нису кажњени за свој нерад. Oсим нових функција изнова и изнова, награђени су милионским износима на својим рачунима или рачунима супруга, синова… (а ко да је битно у исту је кућу), а преко леђа тог истог народа који, успут речено, скоро да нема хљеба да једе. Али нема везе. Нека је „наш“ на челу па макар биле и надреалистичне мјере штедње: “Три дана глад, четврти дан опет глад, пети дан право глад, шести дан агонија глад, али седми дан граха, али и паризера, накосо!” У том смислу наши изабраници, да би и остали ту гдје јесу што дуже, с времена на вријеме формирају понеку вјештачку кризу како би себи дали на значају, али и потпалили своје бираче.

На први поглед, али само на први, такву једну хепо коцку запалио је предсједник СДА Бакир Изетбеговић (у даљем тексту кум Бака) који је истакао да ће бошњачки представници у Народној скупштини Српске поднијети захтјев Уставном суду БиХ за преиспитивање имена Републике Српске. Одмах да кажемо да ту нема ништа ново и да се (име) Република Српска у бошњачким политичким круговима малтене свакодневно укида од дана настанка. Рахметли Алија Изетбеговић и Сулејман Тихић, кловн Сејфудин Токић, еколог Рамиз Салкић, поглавар чистоисламске БиХ Мустафа Церић, разни бошњачки академици, професори, самозвани и медијски прокламовани аналитичари покушали су и покушавају оспорити, како то само они кажу, „ЕР-ЕС“. Тако се и кум Бака држи оне старе “куд сви Турци ту и мали Мујо”.

Али да кренемо детаљно и испочетка, јер кум није дугме.

Тако је кум Бака истако да он није против назива Српске да “у овој земљи јесте све и српско, али није ексклузивно српско, јер припада и осталима”. То, по логици ствари, значи да би се Република Српска требала звати Република Српска, Бошњачка и Хрватска. Односно, да би били до краја коректни, префиксе би требало поредати по абецедном реду, па би ново име требало гласити Република Бошњачка, Хрватска и Српска. Како је назив предугачак, Република Српска би се убудуће скраћено звала Република БХС (као уосталом и научно непостојећи службени језик у БиХ) или пак Република Бошњачка, а могло би и Источна Федерација БиХ. Наравно, Срби требало да су коректни и да осим овога прихвате и Муслиманску деклерацију за Устав.

Даље је нагласио кум да су тобоже “Бошњаци и Хрвати у Републици Српској грађани 4. и 5. реда”. Као прво, према попису из 1991. године, на територији данашње ФБиХ живјело је 34 одсто Срба, док их је сада испод пет одсто. Поређења ради, у Републици Српској 1991. године живјело је 27 одсто Бошњака, а према попису из 2013. године у Српској живи 14 одсто њих. Друга ствар, у које год мјесто, па и најмање село, у Републици Српској свратите, а гдје живе Бошњаци наићи ћете на џамију, турбе, обновљене куће, сву инфраструктуру и све што је било некад. У ФБиХ ситуација је драстично другачија. Србима се у ФБиХ одузима имовина, багателише се са земљом и некретнинама, уништавају се ћирилични натписи, скрнаве се православни храмови, српска гробља и тако даље и тако ближе. Мислим да je oво сасвим довољно да покаже ко је то грађанин четвртог, петог, шестог… реда, дискриминисан, протјеран, етнички очишћен.

Као „искусни“ архитекта бавио се кум Бака и лингвистиком па је тако подцртао да “у изворном Дејтонском споразуму на енглеском језику Република Српска не значи ништа”. Питам се шта Република Српска значи на тзв. муслиманском/бошњачком/босанском/бхс језику? Вјероватно да значи нешто велико и веома значајно док се стално утркују ко ће је прије уништити. Уосталом, ако ћемо тјерати мак на конац, питам се шта Босна и Херцеговина значи на било којем језику?

Наравно још једном је подцртано “да је Република Српска базирана на костима убијених и геноциду (и да ју као такву треба укинути)”. О бесмислености геноцида у Сребреници написане су многе студије засноване на међународним изворима, а  неријетко и интернационалних аутора. Ја ћу цитирати професора Емила Влајког (по оцу Хрват, по мајци Јевреј):  “Да су нацисти имали српску концепцију геноцидности онда би послије Другог свјетског рата бар четири од шест милиона страдалих људи остало у животу. Ако се у Сребреници десио геноцид онда би и убијање Срба у Сарајеву или оно што су радиле групе муслиманског ратног команданта Насера Орића око Сребренице до 1995. године, палиле села и убијале цивилно становништво само зато што су били Срби, требало окарактерисати као геноцид”. Уосталом, ако би неко требао да зна шта је геноцид то је кум Бака и припадници његове вјеро-нације. Па скоро сви су били у Ханџар дивизији за вријеме Другог свјетског рата. Паметноме доста.

На крају, као и сваки добри самарићанин (муслиман) нагласио је кум Бака да неће одмах прекрштавати Српску већ да ће “он и његови дати рок пола године да се поправе односи у БиХ“. Значи ли то ако се односи поправе (шта год то значило?) да онда неће бити проблем имена Српске? Да више Српска неће бити геноцидна творевина? Да Срби више неће бити злочинци, монструми, агресори, сепаратисти? (…) Ако се односи поправе хоће ли Бошњаци и Хрвати бити грађани првог реда? Хоће ли Србима препустити ексклузивно право на Српску?

Трећи Њутнов закон

Наравно као и за све у БиХ приједлог кума Баке изазвао је бројне реакције.

Кад су упитању његови сународници приједлог је дочекан уз усхићење и ватромет, поготово оних десних. Лијеви (такви су само на папиру) исто мисле само не смију то рећи наглас већ кришом Баку тапшу по рамену и одају му почаст за храброст и подвиг. У суштини „на Истоку старе приче на Западу ништа ново“.

Међутим, суштиниски представник оних за које се, између осталих, кум Бака залаже и сматра да су дискриминисани, не подржава иницијативу. Наиме, предсједник ХДЗ-а БиХ Драган Човић истиче да је иницијатива само „хир једног појединца и једне политике, те да као таква наноси штету и неповјерење које јача“. „Ако је данас у Уставу БиХ Република Српска записана као ентитет са тим именом, користимо га и баштинимо од 1995. године, поново отварање таквих питања 2019. године може да има само неки други циљ, односно опет нестабилност или отварање расправа између представника два народа у овом случају“, истако је Човић и тиме се јасно оргадио од иницијативе.

Такође, а свакако зачуђујуче, и високи представник у БиХ Валентин Инцко је рекао да је најава иницијативе за оспоравање назива Републике Српске пред Уставним судом БиХ, усред расправа о формирању власти, неодговорна, контрапродуктивна и додатно подрива поверење међу конститутивним народима и њиховим политичким представницима, те подсетио да се, према Уставу БиХ, БиХ састоји од два ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ.

Реакције из Републике Српске биле су природне.

Гдје има дима има и ватре

„Што се осталога тиче, сматрам да Картагину треба уништити“ (Cetĕrum censeo Carthagĭnem esse delendam) чувена је реченица којом је римски цензор Марко Понтије Катон Старији завршавао сваки свој говор у сенату. На страну то шта је желио да каже, најбитније је што је то стално понављао. Видимо да је овај метод обраћања јавности и данас итекако присутан у политичким круговима Сарајева само је мало модификован. Многи су, почев од Алије, у Дејтону, али и прије и полије њега, покушали измјенити политичку и географску чињеницу која се од 1992. године зове Република Српска. Тако и данас у федералним медијима провејавају кованице „мањи БЕ-ХА ентитет“, „ЕР-ЕС“ и сл. које се годинама покушавају наметнути у јавном простору БиХ, не би ли се избјегао назив Република Српска. С друге стране, не инсистира се на чињеници да је ФБиХ ентитет. Па се може чути и прочитати на примјер да је Фадил Новалић федерални премијер, али је Радован Вишковић премијер ентитета РС. Стога, очито је да је Изетбеговић млађи изговорио наглас оно што сви у ФБиХ мисле и прижељкују. Међутим, поставља се питање које све намјере и посљедице може да има ова иницијатива?

Неки ће рећи да је ово договор властодржаца и још једна више предства за народ како би се скренула пажња са суштинских проблема, о којима већ говорисмо на почетку наше приче. Други је то посљедњи трзај СДА, јер евидентно је да ће бити изопштена из нове власти, па покушава да неким ирационалним, али свакако потезима који дјелују на емоционалне компоненте ставова грађана, добије подршку и свој комад власти.

Ако се позовемо на науку и струку закључујемо да Уставни суд БиХ не може мијењати поједине одредбе у Уставу БиХ, а једна од тих одредаба је да се БиХ састоји од два ентитета – Републике Српске и Федерације. Такође, о било којој промјени Устава одлучује Парламентарна скупштина БиХ, то јесте промјене Устава морају бити прихваћене у оба дома Парламентарне скупштине у истом тексту. Уставне промјене ће бити усвојене уколико за њих гласа 2/3 присутних посланика у Представничком дому и већина делегата Срба, делегата Бошњака и делегата Хрвата у Дому народа. У суштини за промјену Устава БиХ потребна је политичка воља и већина, а тога у БиХ нема ни за порибљавање ријека.

Међутим, свакодневно медијско етикетирање и демонизација свега што је српско веома су опасни и треба их схватити веома озбиљно. Подсјећања ради, Уставни Суд БиХ је 2004. године, “због дискриминације”, прво укинуо префикс српски из свих градова у Републици Српској. Онда је Уставни Суд БиХ 2006. године прогласио неуставним грб Српске, а затим 2007. и химну. Такође, Устави Суд је 2014. године прoгласио неуставним и Дан Републике Српске. Кад се овоме додају и многобројне пренесене надлежности, тужбе за геноцид против Србије и Срба (често и без правног представника пред судом у Хагу) јасно да овакве иницјативе нису безазлене. Гледајући из искуства и познавајући политичке процесе у БиХ зачас се на дневном реду Уставног суда БиХ може наћи и ова иницијатива коју ће Бошњаци и странци изгласати.

Зато, неопходно је под хитно донијети политичке и правне акте, који ће у случају немогућности наставка живота у државној заједници БиХ спријечити асимилацију Срба у Босанце и регулисати опстанак Српске и Срба. А и реаговање високог представника би требало „искористити“, јер можда и међународна заједница коначно схвата да се и у срцу Балкана налази темпирана бомба која може да пукне у сваком моменту и да ратује џихад за исламску државу.

Аутор: Милош Маловић