За Милована Ђерића би они који га познају рекли да је типичан Херцеговац. То је човјек који никада не жури, али све стигне да уради. Кажу и да чита сам колико сви у селу заједно, ако се не рачунају школска дјеца.

Иако је добро загазио у девету деценију, доскора је сваки дан прелазио два километра да би из Грачанице дошао у Гацко на кафу. Ту своју дневну пјешачку руту је због врућине проредио ових дана.

Са четворо дјеце, четрнаесторо унучади и двоје праунука, може се рећи да је живио једним богатим и испуњеним животом.

 А почео га је 1932. године у Шипачну, селу које памти по тешком животу и напорном раду.

У Шипачно је, послије пола вијека, отишао прошле године. Каже, не би ни тада да није морао због сахране. Сада је још већа пустиња. А некада је, прича, само из његове куће било 23 мушке главе, јер су се у то вријеме само оне бројале.

Књиге су му биле највећа пасија. И данас много чита, само што каже, не памти као некад. На питање, шта сад чита, каже шта стигне, управо је завршио књигу о Придворици.

Осим у читању и одмарању, пензионерске дане испуњава и дружење. У лијепу активност спада и одлазак на кафу.

Скептичан је према младим генерацијама. Осим што мало читају, немају ни стрпљења да чују искуства страријих.