Ових се дана писало и читало да је поводом Дана Републике Српске уз 30. рођендан Српске предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић одликовала плакетом „Светог Стефана“ један број вишеструких добровољних давалаца крви широм Републике Српске.

Нажалост, међу њима није било Милована-Микана Јанковића (62) из Рогатице иако је према већ пожутјелој књижици, овјереној и уредно потписаној од надлежних са бројем грама и датумом, крв дао 132 пута, што би уз најобичнији пророчун и минималну количину од 300 грама, а како каже, било је и „колико треба“, 39,6 литара крви.

Ко је и гдје заказао око признања предсједнице Републике Српске, он не зна, а потпуно је убијеђен да то није предсједница, али му је у души направљен немир и љутња. Јер, признање су добили и они који су знатно иза њега по броју даривања течности која живот значи.

А прво његово даривање крви, присјећа се Микан, било је у вријеме кад је можда прије неколико дана него што ће навршити 18 година, давне 1977. као матурант средње школе у Рогатици. За годину дана до поласка у војску септембра 1978. крв дао још пет пута. Као већ стари давалац у ЈНА крв је дао три пута. По одслужењу војног рока и доласка кући наставио је давање крви и као радник Модне конфекције „Јасна“, а до посљедњег рата дошао је до бројке од преко 40 даривања углавном непознатим лицима. Котирао је као давалац крви без кога се ни једна редовна акција није могла замислити. И у ванредним акцијама на позив Црвеног крста, али и молбе пријатеља, обавезно је учествовао уз ону „узми колико треба“.

У међуратном периоду Микан не само да је постао обавезни давалац крви него је за његово име везано и учешће на добровољим радним акцијама широм тадашње Југе. Учествовао је на 12 савезних омладинских радних акција од којих је на четири (рогатичке) био у улози комнданта бригаде, а зарадио је 14 ударничких значки, од чега два пута по двије.

У посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату Микан је био од првог до посљедњег дана. Иако рањен, послије опоравка, наставио је давати крв. За спас ратних другова два пута је дао крв, једном чак и из вене у вену. У којој количини, знао је само доктор који је том чину био присутан.

Крај рата није био и крај Микановог даривања крви да би дошао до тренутних 132 пута.

Било би их још и више, али се нешто почело компликовати са хемоглобином у мојој крвној слици, па по препоруци љекара, већ двије године крв дајем једном годишње. И у таквим условима даваћу је све док ми љекари потпуно не забране, рече Микан уз напомену да су његовим путем пошли и синови Ђорђе и Ненад. Ђорђе је већ редовно крв дао три пута, а Ненад једном. И ако буде здравља, настављају.

Микан има крвну групу А негативну. Пошто је ријеч о најрјеђој и врло употребљивој крвној групи веома је тражен и отуда чињеница да је он више пута и ван организованих акција даривао крв и углавном за најкритичније случајеве кад је за корисника било бити или не бити.

У Општинској организацији Црвеног крста у Рогатици кажу да њих у посљедње вријеме нико није контактирао око давалаца крви. Тачно је да је тренутно Милован-Микан Јанковић као радник ШГ „Сјемећ“, одакле је отишао и у пензију, рекордер међу добровољним даваоцима крви у општини Рогатице, а да је сада из здравствених разлога рјеђе даје. Ми смо му у границама могућности за то дали припадајућа признања, а на приједлог Црвеног крста од Скупштине општине Рогатица посебно је награђен за заслуге у хуманим активностима и пожртвању као вишегодишњи и вишеструки давалац крви.