Миодраг Петровић Чкаља – смијех се зове Чкаља

20.10.2023. 08:55
0
ИЗВОР: press express

Био је један од најпопуларнијих југословенских глумаца свих времена. Довољно је само рећи – Миодраг Петровић Чкаља.

Глумац који је још за живота постао права легенда важио је за најбољег комичара. Играо је у више од 50 филмова, а његове најпопуларније улоге су у ТВ серијама “Камионџије”, “Врућ вјетар”, као и на филму “Авантуре Боривоја Шурдиловића”, “Љубав и мода”, “Вишња на Ташмајдану”,”Бог је умро узалуд”, “Орлови рано лете”…

Миодраг Петровић рођен је на Дан шале, 1. априла 1924. године у Крушевцу. Глумом је почео да се бави у родном граду, у драмској секцији гимназије. Након Другог свјетског рата, гдје се налазио у Културно-просвјетној екипи 47. дивизије НОВ, уписао је студиј ветерине у Београду. Већ 1946. постао је члан Драмског студија Радио Београда, а радио је у емисији “Весело вече”. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду.

У орбити с Јорданом

Прославио се играјући лик кувара Јордана у првој серији Телевизије Београд – “Сервисна станица”, из 1959. године.

Посебно ће остати упамћен по улози Живадина Јарића у серијалу “Камионџије” у којем је глумио заједно са Павле Вуисићем.

Интересантно је да је пријатељство Чкаље и Паје било сушта супротност ликовима из ове серије.

Чкаљин увијек смијешан израз лица није му баш сваки пут доносио срећу. Када му је мајка умрла, на сахрани је сломљен од туге заплакао. Вјероватно је у том часу направио неки израз лица, који је осталим ожалошћенима био смијешан, па су сви на сахрани почели да се смију.

У једном од посљедњих интервјуа, који је дао 2000. године, Чкаља је говорио и о томе зашто се дуго није појављивао у јавности.

– Људи свашта причају, али никада оно што треба. Готово три и по године провео сам у болници, сломио сам кук. Пао сам усред собе. Лежао сам у Ургентном центру и дуго чекао на протезу. Коначно је стигла, ставили су је и годину дана сам покушавао да без штака станем на ноге, али нисам успевао. Испоставило се да су ми уградили погрешну протезу. Онда сам се сетио свог другара из младости, професора Бранка Радуловића, генија за хирургију. Он ме је поново поставио на ноге.

На питање с ким се сада дружи, одговара да је то углавном са комшилуком и с људима с којима је студирао на Ветеринарском факултету, гдје, због немаштине, није дипломирао.

– Некада, када сам дошао из Крушевца, дружио сам се са пуно школских другова који су отуда дошли у Београд. Углавном су то били људи из полиције или на руководећим функцијама у предузећима. Откад су сазнали да нисам на страни власти, заборавили су мој број телефона – говорио је.

А кад је ријеч о дружењу с колегама глумцима, казао је да нема с ким.

– Све је то помрло. Мој кум Гута Добричанин је умро, цела плејада оних из неког мог света. Ето, последњи из тог круга био је Никола Милић.

Негдје на пола разговора у ресторан су ушла три младића. Видјевши Чкаљу, зауставили су се. Један од њих му прилази и, уз широк осмијех и извињење, каже:

– Молим вас, дозволите само да вас поздравим, легендо наша. Хоћете ли нешто да попијете?

– Не, хвала, већ пијемо лимунаду и ухватило нас је. Друга би нас начисто средила – захвалио је Чкаља у свом стилу.

Чаробњак хумора

Највећа му је награда, додаје, кад га људи на улици поздраве уз широк осмијех на лицу.

– Било ми је јако тешко када су дошле избеглице из Српске Крајине. То су били убијени људи. Али, када год су на улици пролазили поред мене, онако очајни, увек су застали, па се брзо вратили. Расцепе уста к’о “чарапин почетак”:

– Чкаља, то сте ви?

– Па ја сам, одговарам.

– Господе Боже, никада у животу нисмо сањали да ћемо вас да видимо. Сад нам није жао што смо изгубили кућу.

– Е, па не можете да имате кућу и да видите Чкаљу – покушавао сам да их орасположим. – Тај осмех је нешто најлепше. Прилазе ми и ови млади, па узимају аутограм, јер, како кажу, неће им родитељи веровати да су ме упознали. То је за мене највеће признање.

Звали су га “чаробњаком хумора” што је потврђено бројним наградама. Добио је “Нушићеву награду за животно дјело”, “Стеријину награду”, “Златног ћурана” – “РТС-ову награду за животно дело”, “Седмојулску награду”.

Посљедњи наступ имао је током избора 2000. године. Преминуо је на данашњи дан 2003. године у Београду. По славном глумцу названа је улица на београдској Звездари, а испред његове родне куће у Крушевцу је постављен споменик у знак сјећања и захвалности за све оне улоге које нам је поклонио.

Надимак из дјетињства

Још као дијете добио је надимак по којем га је публика препознавала. Док је са друговима пецао, једном приликом затражио је да му додају штап, који им је био важан дио пецарошке опреме. Малом Миодрагу је умјесто “чакља” излетјело “чкаља”. Додуше, надимак му је и пристајао, јер је био мршав попут гране.

Коментари 0
Повезане вијести
Годишњица смрти великог Небојше Глоговца Годишњица смрти великог Небојше Глоговца
“Остајте овдје! Сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије” “Остајте овдје! Сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије”
Милутин Миланковић, српски научник који је задужио свијет Милутин Миланковић, српски научник који је задужио свијет
Најчитаније
  • Немања Цуровић побједник Сабора гуслара "Романијо, горо од јунака"
    11h 48m
    0
  • Помозимо Игору да отпутује на операцију
    10h 12m
    0
  • Дјеца брачног пара који је скочио са зграде пронађена мртва у стану
    2h 19m
    0
  • Порушена табла "Добро дошли у Републику Српску" код Власенице
    10h 27m
    0
  • Република Српска стари и нестаје: За 20 година изгубљен град величине Приједора, ускоро ће сваки трећи становник бити пензионер
    23h 16m
    0