Нашој редакцији је, поводом Дана бораца, стигло писмо читаоца, нашег суграђанина, Младена Крсмана, које преносимо у цјелости. 

„Поводом Дана Борца!

Био дан Борца! Изашли политичари, бораца било на кашику. Не могу рећи да се слави, али не могу рећи ни да се жали.                                                                                                                  

Основно питање које може данас сваки  борац себи да постави, без обзира у којој војсци био, јесте: „Јесам ли се за ово борио“?

Муслимани нису добили „муслиманску државу“, Хрвати „ Херцег Босну“ не смију ни поменути, а ни  Срби нису  добили државу српског народа какву су жељели. 

Па зашто смо онда ратовали? Изгледа да смо џаба кречили!

Мој брат – незапослени добитник медаље за храброст, мој баџо Срђан-Бели Вук убијен на правди бога, Сејо мој друг из прошлог живота или тамо неки Марио, или ја – РВИ и хиљаде других се нисмо борили за овакву државу па како год се она звала..

Борили смо се за опште друштвене вриједности, за правду, слободу, напредак, посао, па тек на крају за своју идеологију, народ, државу како смо то сви појединачно замишљали.

Ако је и обрнут редослијед, нема велике разлике.    

Понекад помислим, Боже опрости, да су најбоље прошли ових  двадесет и нешто хиљада мртвих (или 100 000 хиљада на свим странама) јер не гледају у шта се претворило оно за шта су изгубили главу, а породице су им колико-толико обезбијеђене.

У рату смо сви били из различитих побуда.

Неко због национално пробуђене свијести, неко због политичког или материјалног интереса, неко из идеолошких разлога, неко је заведен, неко, као на примјер ја и многи други, јер је то било питање образа и физичког опстанка.

Неко се огријешио, већина нису. Нека свако носи свој терет и плати цијену. 

Да има поштења и разума само би једна формулација описала то што се догодило.

У БиХ се догодио бесмислени рат обиљежен ратним злочином (мени је прихватљиво и геноцидом) над  Југословенима, Хрватима, Србима, Муслиманима, а починили су га Муслимани, Хрвати, Срби и  Југословени  свесрдно  потпомогнути западном  и источном међународном заједницом.

И јасно је као дан да повратка на старо нема..Али, шта ћемо, како ћемо даље?

Званичне три политике са све опозицијама млате празну сламу о националним интересима, државама, свјетским интересима, глобалним кретањима , религији, а дотле се обичан народ задовољава  са мало мира и посла.

Опстајемо само ако смо уредили и добро организовали „свој  микро свијет“, ако се окренемо да не гледамо Папке, ако зачепимо уши да не чујемо кркане, ако кулирамо обећања.

Питање је  докле овако?? Докле овако?

Од  100  посто из машинерије ових који живе од овог накарадног система издвајам 10 посто нормалних и ни постотка више.

Па како Вас више није срамота?

Направили сте од народа „фукару“. Као оно играте по неким глобалним правилима, крадете за себе, а народ исцрпљујете сијањем страха и манипулацијама.

Докле ћемо бити експеримент, докле ће нам се свијет смијати, гдје је ту мало разума?  Тамо гдје има разума има и напретка. Како сте тако незасити, бахати, проклети?

И не пишем ово због себе. Ја сам срећан човјек. На Крстовдан 1993. године тешко рањен, превијајући сам себе сам  рекао: “Само да останем жив, бићу срећан и задовољан колико год постигнем“.

Моја  фамилија је једна од ријетких доказа да се може бити срећан и без чланства у партији, посла у Министарству или општини, талова са Дистрибуцијом или Шумарством, чувања националног интереса у заједничким органима.

Треба вас све послати на једно пола године, довољно је, у Хиландар, или неку џамију у пустињи или неку цркву на Сардинију, па да просвијетлите душу, да схватите да гријешите, да се  промијените „драстично“, иначе вам сљедује пуно  више  од ово пола године  али иза решетака или на лошој страни историје.

Али докле човјек има право да шути? 

Из пристојности, врло ријетко сам  коментарисао разне објаве. Каквих све ту глупости има, каквих лажи, историјских манипулација, вулгарности.    

Један дан је довољно прелистати штампу, одгледати тв неколико сати и погледати десетак политичких постова са коментарима да се јасно види шта се збива.

Јасно се види непомирљив конфликт. 

Па Руси и Амери се договорили за онолику Аљаску, а ви не можете да се договорите око обичног морског спруда којег плима потпуно прекрије па га нема пола дана..Око обичног ријечног острвцета не можете да се договорите, око заставице на столу, око насловне стране, око имена, око моста око спорта око музеја, око пјесме, око школе, око фотоље, око пара, око жена.

Испали смо као лош брак и јасно је да послије толиких увреда нема више заједничког живота. Али код нас, жена што узима стан у центру, а муж коме сљедује викендица не могу ни о томе да се договоре, а ми – дјеца их уопште не интересујемо.

Видим поново рат, а молим Бога за револуцију. Рат не може донијети ништа добро, страдање свима, а револуција би могла проћи и релативно мирно са мало жртава.

Само да се појави нова идеја и нова снага, нови млад човјек, довољно паметан, луд и храбар... Њега бих подржао. Никако опозиција, никако национални покрет.

А  „луди народ“  да се просвијетли, да чита, да ради, да мисли и да не продаје душу за шаку обећања“.

С поштовањем,                                                                                                       

Младен Крсман