Седамдесетих година 20. вијека у Пале је стигао Младен Тодоровић, релативно млад човјек (45 година), кога су послали из ФАМОС-а у Храсници да на рушевинама пропалог предузећа подигне ново.

Када је дошао у Пале, Тодоровић се обратио већој групи радника, којима су већ биле подијељене радничке књижице уз образложење да се предузеће "распало" и да иду својим кућама.

Тих 200 радника нису жељели да се разиђу, већ су у Младену препознали човјека који ће их повести путем успјеха. Није било лако ни радницима, али ни њиховом директору, енергичном, храбром и способном човјеку.

Од пропалог предузећа, Младен је подигао ФАМОС на Корану, који ће осамдесетих година 20. вијека израсти у прави привредни гигант, са више од 2.000 запослених људи, са продуктивношћу која се могла мјерити са успјесима њемачких фирми, са великим замахом који је покренуо и препородио паљански крај, али је био значајан замајац развоја и за сарајевску регију.

Биле су то године када су Пале након вишедеценијског застоја кренуле крупним кораком напријед.

У Краљевини Југославији ово мјесто је добило импулс, али је тај период кратко потрајао. По завршетку Другог свјетског рата, Пале су биле запостављене у сваком погледу и тек са растом ФАМОС-а на Корану дошао је процват.

У кругу ФАМОС-а на Корану радници су имали ресторан са пет различитих јела сваки дан, амбуланту са два љекара опште праксе и неколико специјалиста љекара, дом културе, библиотеку, спортске клубове. Фабрика је била ограђена лијепом оградом, са много различитог цвијећа.

Младена одавно нема међу живима, али живе његова дјела, живи су и многи који се сјећају његових дјела.

Страјо Лазаревић о Младену Тодоровићу

- Фудбалски клуб "Романија" је годинама таворио у општој немаштини и биједи, без игралишта, просторија и новца, без услова за тренинг и за играње утакмица. Клуб је био слика општег стања које је владало у Палама. А онда, као да га је Бог послао нама, тај човјек је покренуо цијелу општину. Пале се за кратко вријеме његовог присутва нису могле препознати. Романија је добила игралиште и просторије, сви фудбалери су били запослени, тренери су добијали плату, завладала је лијепа атмосфера и расположење.

Један од свједока онога што је Младен Тодоровић учинио за Пале је Саво Глуховић, којег је аутор овог текста Милан Ждрале, који је написао монографију "Пале - од најстаријих времена до данас", срео на капији ФАМОС-а на Корану.

- Видите ону управну зграду коју је подигао Младен Тодоровић? У њој је током рата било смјештено комплетно руководство Републике Српске. Пале су биле ратна престоница у коју су долазили познати људи из цијелог свијета. Да 15 година прије рата у Пале није дошао Младен Тодоровић, овдје не би имао човјек гдје да дође, нити гдје да преспава. Младен је градио Пале, градио је зграде, путеве, школе, објекте културе, спортске терене. Нико за Пале није учинио као Младен Тодоровић - причао је тада Саво Глуховић.

Вољенка Лучић често оде да запали свијећу на гробље на којем је сахрањен Младен Тодоровић.

- Био ми је као рођени отац, а он се према нама младима тако односио. Када сам била матурант у економској школи, дошао је Младен и рекао да све дјевојке које дипломирају дођу у ФАМОС на посао. Питао је да ли међу нама има нека која је удата, ја сам се јавила јер сам једина била удата. Тада ми је Младен Тодоровић рекао да ћу радити у канцеларији и да ће и остале моје другарице, када се удају, добити мјесто у канцеларији. Радила сам у ФАМОС-у и као и осталих 2.000 радника, била срећна. Имали смо добре и редовне плате, социјално, здравствено осигурање, бесплатан одмор на мору, бањи или планини. Могли смо да школујемо дјецу и добијали смо станове. Свако јутро из Сарајева у Пале је кретало 30 аутобуса који су довозили раднике и враћали их у 15 часова кући. Биле су то лијепе године за Пале и Паљане - рекла је Вољенка Лучић.

Младен Тодоровић је рођен 9. јануара 1930. године у Калиновику. Умро је 23. септембра 1992. године у Палама, гдје је провео своје најљепше радне године и ту остао да почива у вјечном миру. Пале су га се са закашњењем сјетиле и дале му улицу, а он је заслужио и много више од тога, бар један споменик да му се подигне у граду за који је живио.

Текст преузет из књиге Милана Ждрала "Пале од најстаријих времена до данас" (2011)