Управо ова мисао, послије дугог промишљања, одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сјећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо?

Притом, није овде ријеч "само" о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, вјерници, али и атеисти, присно ословљавали са "деда Паја", већ и о њеном, приватном "деда Попи". Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом свјетском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку.

Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу "Мој деда патријарх Павле", коју је најприје објавила "Просвета", а 2015. године штампали су је и београдски "Ethos" и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоцјеног свједочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је Новосађанима у Градској библиотеци.

- Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике - сетно, али и поносито - присјећа се Снежана, по професији психолог.

Додаје да су те двије улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живио по јеванђелским принципима које је патријарх проповиједао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог вијека и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живјела с породицом. Тамо је први пут видјела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског.

- Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе "морској глави", како ме је од тада често ословљавао - забиљежила је Снежана у својој књизи.

Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сјећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посјету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је "неке дарове". То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: "Ево, сваком по једна, да се не преједете."

И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живјели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хљеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсјећајући да има пуно гладне дјеце. Говорио је и да човјек једе да би живио, а наопако је ако живи да би - јео.

Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог "деке у мантији". Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном дјетињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се прије него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излијечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовијести 1946. године.

Док је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ријетко, али је увијек налазио макар мало времена да посјети породицу. Послије 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недјељно и са њом најчешће обиљежавао највеће празнике, Божић и Васкрс.

- Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх - присјећа се Снежана.

Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: "Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!" Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко.

Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило - "ја сам важан". Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: "Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим."

Признаје саговорница "Новости" да је још као дјевојчурак била свјесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примјети.

Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увијек зна шта треба да каже, а он је одговорио: "Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти."

Разумио је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: "А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?"

Говорио је и да човјек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер "сирће гризе своју флашу". Сјећа се Снежана и благих савјета које је патријарх давао вјерницима послије литургије - да не стоје насред цркве, јер то би значило "Види, Боже, ја сам главни". Или: "Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув."

Како је често пјешачио или се возио градским превозом, вјерници су га пресретали с питањима, молбама за савјете... Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: "Лако ми је са мном." Ријетко је дозвољавао, а још рјеђе тражио, да неко учини нешто за њега лично. "Што ти мени 'морска главо' да шијеш, кад ја умем и имам машину."

Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одјело и ципеле, и обављао је и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије...

Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом љекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: "Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше."

У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недјељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: "Упокојио се пре пола сата."

Умро је у сну.

- Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст - присјећа се Снежана.

На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осјећањем ганутости, онакве какву осјећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: "Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле."

Љубав у људима

О Снежаниној књизи, "танано емотивном ткању, плетеном од дубоког поштовања и најдубље љубави према чудесном старцу, деда Попи", академик Светлана Велмар Јанковић написала је да је патријарх Павле био прескроман монах који је живио за то да љубав побиједи зло у људима, те да је био физички крхак, али у борби против зла морално чврст као стена.

Светост и свјетлост

Постоји мноштво анегдота које се доводе у везу са патријархом Павлом и које говоре о снази његовог духа. Чувена је сцена када је један познати фотограф пожелио да слика патријарха Павла, обративши му се ријечима: " Ваша светлости" (умјесто ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио: "Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?"

Тихо говорио, далеко се чуо

У мноштву упечатљивих ријечи опроштаја од патријарха Павла, "свеца који хода", и данас одзвањају оне које је изрекао академик Матија Бећковић: "Нико није тише говорио, а да се даље чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине."

Поштовао атеисте

Сјећа се Снежана да су патријарху Павлу неки замјерили што се одазвао позиву новоизабраног предсједника Слободана Милошевића и посјетио га. Један колега замолио ју је да га пита зашто је то учинио. Патријарх је мирно одговорио: "Нисам ишао код Слободана, већ код председника државе."

Психолог Снежана Милковић, у исповијести за "Новости" 2017. године, о својој фамилији и јединственом одрастању поред највољенијег поглавара СПЦ.